Ispričate nekome previše, a onda se odmah pokajete

Da li vam se nekada dogodilo da tokom razgovora novom kolegi, poznaniku ili osobi koju ste tek upoznali ispričate mnogo više nego što ste planirali, a nekoliko sati kasnije počnete da premotavate razgovor u glavi i pitate se: „Zašto sam ovo uopšte rekao?“

Prekomerno deljenje, prema rečima psihologa, često ima određenu psihološku funkciju. Ponekad predstavlja nesvesni pokušaj da se što pre uspostavi bliskost sa drugom osobom.

– Ako sam, na primer, tokom detinjstva imao iskustvo da moje brige nisu važne, onda mi može biti potrebna potvrda da sam viđen i saslušan – objašnjava Šlembah.

Ulogu može da ima i usamljenost, bilo da je osoba trenutno oseća ili ju je doživljavala u prošlosti. Problem je što potrebu za povezivanjem ponekad pokušavamo da zadovoljimo pred ljudima sa kojima još nismo izgradili odnos koji bi podrazumevao toliku otvorenost.

Tipičan primer može da bude novi kolega na poslu kome već posle nekoliko razgovora počinjemo da pričamo o problemima u vezi, porodičnim sukobima ili drugim veoma privatnim stvarima.

Postoji još jedan razlog zbog kojeg ljudi mogu da pričaju više nego što žele. Izgovaranje problema naglas može da posluži kao način da regulišemo emocije i oslobodimo se unutrašnjeg pritiska.

Kada sve što nas muči izgovorimo drugoj osobi, možemo trenutno da osetimo olakšanje. Tek kasnije počinjemo da razmišljamo kome smo se zapravo poverili i koliko smo toga otkrili.

Tada često nastupa neprijatan deo – analiziranje sopstvenih reči i reakcije druge osobe.

Problem nastaje kada reakcija sagovornika nije ona kojoj smo se, makar nesvesno, nadali.

Umesto razumevanja, zainteresovanosti ili uzvraćanja sličnom pričom, možemo da dobijemo zbunjen pogled, povlačenje ili gotovo nikakvu reakciju. Takav odgovor lako može da pogodi samopouzdanje i izazove osećaj da smo uradili nešto pogrešno.

Situacija može da bude posebno neprijatna kada je reč o ljudima koje ćemo nastaviti da viđamo, poput kolega. Preteranim otkrivanjem privatnih detalja moguće je preći neizgovorene granice odnosa, zbog čega druga osoba može da počne da se distancira.

Problem postoji i ako se isti obrazac stalno ponavlja, pa osoba nakon razgovora iznova oseća stid, nelagodu ili kajanje.

Šlembah savetuje da pre otkrivanja veoma privatnih stvari napravimo kratku pauzu i procenimo kakav odnos zapravo imamo sa osobom preko puta nas.

Ključno je pitanje: da li je ta osoba već zaslužila naše poverenje ili pokušavamo da joj poverenjem „na prečac“ stvorimo bliskost?

Pravo poverenje, ističe psiholog, ne nastaje preko noći. Ono se razvija postepeno, kroz zajednička iskustva i pažljivo, uzajamno otkrivanje ličnih informacija.

Važno je prepoznati i šta zapravo očekujemo od razgovora. Ako shvatimo da nam nije prvenstveno potreban savet ili povezivanje sa konkretnom osobom, već samo želimo da izbacimo iz sebe ono što nas opterećuje, postoji jednostavnija alternativa.

– Umesto da to ispričam nekome, mogu, na primer, da zapišem sve u neku vrstu dnevnika – savetuje psiholog.

Na taj način moguće je smanjiti unutrašnji pritisak bez naknadnog razmišljanja o tome da li smo pogrešnoj osobi otkrili previše. Otvorenost sama po sebi nije problem – presudno je kome se otvaramo, u kom trenutku i zbog čega.

 VIDEO: Svaka žena voli da popravi opasnog muškarca