radiobalkanfox
Popularni pevač Saša Matić otvorio je dušu o svojoj karijeri, saradnji i upoznavanju sa mnogim poznatim ličnostima, ali i pevanju ljudima iz podzemlja. Svoju priču započeo je anegdotom o tome kako je dobio svoj prvi instrument.
– Ja sam ceo svoj život, još kao dečak sanjao aplauze i ostvario sam taj san. Došao sam u Beograd sa misijom da se popnem na tron. To nisam to isticao, ali sam vrlo stremio ka tome. Iz Drvara smo se smo 1985. preselili u Beograd i ja sam stalno išao i na letni raspust u Drvar na koncerte a kasnije i ovde u Beogradu. Išao sam i u Halu Pionir i u Zemunu u Pinki i na sve te koncerte tipa, ne znam, Riblje čorbe, Harisa Džinovića Halida Bešlića u to vreme i stalno sam želeo da jednog dana ja budem na toj sceni da imam orkestar iza sebe i svu tu publiku koja bodri pevača i od malih nogu sam vrlo znao u stvari šta ja to treba da postanem, šta treba da budem.
Sa muzikom ste se upozn ali kada ste imali dve godine. Tada ste od bake dobili prvu harmoniku.
– Prvu sam dobio od bake ali prvu poluprofesionalnu sam dobio od tate kada sam imao četiri godine. Prosto kad sam dobio tu drugu harmoniku za mene su nekako prestale da postoje igračke i sve ono što deca dobijaju u to vreme i što vole u to vreme. Ne kažem da nisam voleo, ali sam uvek bar sat, dva vremena odvajao da učim harmoniku i da vežbam. I to sam počeo sam da učim, nisam uopšte imao tada ni profesora ni bilo koga ko će mi pokazati i note i tonove itd.
Foto: ST/Nemanja Pančić
Za vaše ime čulo se i pre „Maskare“. Dolazili su kolege da vas slušaju u Beogradu i to intenzivno, strahovali su i pre nego što ćete snimiti prvi album?
– Nastupao sam na raznim mestima u Beogradu. U klubu Lakosta na Senjaku pa Pirana splav čuveni na Sajmu. Pa onda u Studentskom gradu klub Španac, u četvrtom bloku Studenjak, pa klub M na Banovom brdu. Tu su dolazili svi maltene, počevši od Mire Škorić u to vreme i Željko Samaržić, Sneža Đurišić i mnogi. Ozbiljna imena su dolazila i meni samo šapnu, tu je taj i taj, tu je Sneža Đurišić.
I kako se Vi ponašate u tim trenucima, imate li tremu?
– Ma ništa, nisam imao tremu, jedino pred kim sam imao tremu, to je pokojni Šaban Šaulić, i to prvi put kada smo se upoznali. Dva puta u životu sam imao tremu: kad sam upoznao Šabana i 2000. godine kada me je Aca Lukas pozvao u halu Pionir na svoj prvi solistički koncert.
Kako je došlo do Vašeg upoznavanja sa Šabanom Šaulićem?
– Sećam se te večeri kada smo se upoznali spremao sam se za spavanje jer sutradan sam morao u školu, bio sam negde drugi razred srednje muzičke škole, gimnazije. Već je to bilo ono, nije to bilo kao danas, danas klinci ležu, ne znam, u dvanest, jedan sat, a ujutru je škola. To kod mene nije dolazilo u obzir, ja sam morao devet, pola deset već da sam u krevetu u to vrijeme. Tada nije bilo ni mobilnih telefona, jedan moj prijatelj, školski drugar je svirao u jednom restoranu na Banovom brdu u restoranu Šumadijski trg, popularna tržnica, on je svirao sa orkestrom pokojnog čika Ratka Jovanovića a moj drug Dejan Jovanović je svirao harmoniku. I on zove na fiksni telefon, mama se javlja, kaže teta Dragice, šta rade Saša i Dejan jesu zaspali, kaže mama, ja mislim da već spavaju. Kaže joj on hitno ih probudite, Sašu mi treba, kaže, došao je u restoran Šaban Šaulić. Neka uzme nekog da ga doveze. Objasnio je mojoj majci da je pričao Šabanu, ko sam ja, i da sam mu drug i da pevam sjajno, i da je Šaban rekao da će ostati u restoranu jer želi da me pozna. I ja sam, normalno skočio na noge lagane, jer sam ja čuo da mama priča sa Dejanom i naravno, došao sam u restoran, upoznali smo se tu. Ali šta se dešava? Moj drug Dejan mi prilazi sa mikrofonom i kaže: „Sale, sad ti“, ja kažem: „Ma nemoj, znaš, meni je dovoljno što sam čoveka upoznao“, kaže, pa čekaj, kako sad, ja sam njemu toliko pričao o tebi, šta sad, šta to znači da nećeš?! I nekako ja tu uzmem mikrofon i naravno, krenem: Dva galeba vela, Verujem u ljubav, a u to vreme sam ja to sve skidao u ton, da se tako izrazim. Ma svaki triler, sve to je bilo pod konac. I ja jednu pesmu, drugu pesmu, i kažem njemu: „Hoćete li vi sad Šabane otpevati nešto meni“, a on kaže: „Ne, ne, ne, samo ti pevaj, ja sam došao tebe da slušam“. Kad sam to čuo kao da sam semicu na lotou dobio, da su mi ponudili u tom moemntu rekao bi uzmite taj novac, ovo je mnogo vrednije.
Šaban je za Vas izjavljivao da ste jedini izvođač koji može sa njim na crtu kada je pevanje u pitanju.
– Mi smo postali veliki prijatelji, pogotovo posle mog prvog albuma. Kad je rekao to da jedino ja mogu sa njim na crtu, onda mi je rekao: „A u međuvremenu si postao i lopov, Pa sve si bre ove moje trilere i ove gvintove, sve si pokrao čoveče“, i onda sam bio proglašeni lopov (smeh). Ja sam toliko kaseta iskidao, pogotovo onih gde on peva uživo, jer on je bio nepreslušan izvor kad je muzika u pitanju. Imao je tu osobinu da neke stvari kad peva uživo, ne otpeva kao na ploči, nego pet puta bolje i složenije nego što je to na CD-u tada i na ploči. I onda ja to vrtim, vrtim, neki triler skidam pa to vraćam, vraćam, op, samo vidim pokidala se kaseta, pukla traka. Srećam se, tuširam se i onda obično su to neke fraze koje sam ja tada skidao, učio i onda pođem ujutru u školu, a komšinica kaže: „Jaoj komšija što vas je lepo slušati u kupatilu dok pevate“. Interesantno je da su vas dosta poradili sa Harisom Džinovićem, jer imate tu neku sličnu boju glasa, a vi ste u stvari naslednik, da kažemo, Šabona Šaulić.
Foto: e-stock
– Ja sam imao tu, da kažem, osobinu da sam mogao da pevam šta zamislite. Ako je to Oliver Dragojević onda je Oliver Dragojević, ako je Džinović onda je Džinović, ako je Šaban Šaulić onda pevam kao on, a posle i Samardža (Željko Samardžić prim. aut) moj komšija kada je snimio Sipajte mi još jedan viski. I ja prosto bilo koji žanr da pevam, bilo kog pevača ja promenim totalno boju glasa. Sećam se da sam svirao jednom kod mog prijatelja, tada je držao splav Ada kod hotela Jugoslavija, bila je letnja bašta velika, prošlo vreme rata otprilike neka 99. godina. Dve žene su šetale, a ja sam pevao Olivera Dragojevića, a jedna od te dve žene je sticajem okolnosti došla iz Dubrovnika i sad obeđuje tu svoju prijateljicu da u bašti peva Oliver Dragojević. Ova druga joj kaže nije bre ženo, on ne dolazi u Srbiju, ona je ubeđuje ma 100% jeste. Tako, da dok one nisu prišle bliže i videle mene da sam ja za klavijaturom sumnjale su da je Oliver. Tako da, eto, imao sam ja dosta svojih uzora u to vrijeme.
Vaša konekcija sa Marinom Tucaković je bila toliko jaka da je mogla za pet minuta da Vam napiše hit.
– Marina je žena koja je jako sugestivno delovala na mene i na mnoge moje kolege. Ja sam voleo da provodim vreme sa Marinom, bez obzira da li smo u tom trenutku nešto radili ili smo se onako družili a da ne snimamo nešto i da ne biramo pesme. Mi se prosto čujemo telefonom i onda ona mene pita: „Jesam ti trebala nešto“? Ja kažem, ma ne bre samo da te čujem, a ona će: „A dobro, dobro“. Ona je volela sa mnom da ćaska i onda sećam se kad smo snimali Maskaru, taj prvi album i sad ona meni čita taj tekst koji je već napisan na melodiju i sada ona čita: „Oči su ti sumorne kao da si plakala, usne su ti umorne kao da si ljubila, a ne laži me devojko nisi ga prebolela, ostao je mali trag koliko si ga volela“. Ja kažem, top, odlično i pitam za refren, tek će ona: „Maskara odala da si plakala do zore, maskara oči ti govore, maskara ako laže srce nikad neće oko, maskara…“ ja kažem, ne mogu, ne mogu ja to da pevam maskara četiri puta u refrenu. „Ajde bre, šta ti hoćeš. Pa rasplakala se, pa razmazala se šminka“. Šta ti glumiš, šta? E videćeš kada Futa to skocka. Futke kad skocka, videćeš. I tako je i bilo, kada je došla melodija, onda je to potpuno drugačije zvučalo. I kad sam došao kod Saše Popovića da preslušamo taj prvi album, sve smo se dogovorili oko izdavaštva i svega, kaže meni Sale: „Ajde pogodi koju ću pesmu staviti prvu na reklamu“. Kažem, Prokleta je violina. Kaže: „Nije tačno, Pa Maskara. To je pobeda, Maskara je pobeda. Ima da seku vene na tu pesmu“. Ja kažem, nemoj i ti, majke. I prošlo je tri meseca, zvoni meni telefon Šaban Šaulić kaže: „Moram da ti pohvalim ovaj tvoj prvenac“. I ja ga oduševljeno pitam reci mi, Šale, šta ti se najviše sviđa? Tek će on: „A najviše mi se sviđa ova Maskara“. Ja kažem, nemoj i ti, majke ti, više.
Sa Maskarom je sve počelo. Na tom albumu pojavljuje se jedna pesma koju ste vi komponovali.
– To je neki moj prvenac, da kažem. To je pesma Kad mi ona na um padne, probude se stare rane pa tri noći i tri dana ne izlazim iz kafane. Bolje da me ubila nego što me ljubila. A onda posle ja krećem aktivnije da se bavim komponovanjem.
Kako je izgledao Vaš i Marinin prvi susret?
– To je bilo neke davne, 97. godine, Marina Tucaković i moj otac su išli zajedno u srednju školu. U to vreme su se baš družili. I jedan naš porodični prijatelj je pozvao Marinu i pitao je sećaš li se ti Zorana Matića. I ona se na prvi utisak nije se setila. Međutim mog oca su u školi zvali Mata. I onda joj on kaže, pa Mata i tu se ona seti. I taj naš porodični prijatelj nam zakaže sastanak, a ona je njemu tada rekla, mogu oni da dođu, znaš, Simo, ali mi u principu ne radimo sa lošim pevačima. I on to prenese, a ja kažem idemo koliko sutra. Prvi susret je bio za mene traumatičan, ne zbog Marine nego zbog četiri psa koja je u tom momentu imala u stanu. Kad sam bio klinac, mene je doga napala u Rimu na aerodromu i ja sam imao fobiju od pasa u to vreme. I mi dolazimo, zvonimo na vrata, ja čujem lavež i kažem ja ne ulazim ja ovde. Kažem ćavletu, idemo mi, nema od ploče ništa, ne ulazimo ovde. Da bar da čujem jednog, ja čujem jednog malog i tri velika. I otvori nam Dušanka njena kućna pomoćnica, vrata i kaže joj tata moraćete da sklonite pse moj sin se plaši, i ajde nekako su oni sklonili. Ali ja samo pitam jesu sklonili, i Marina kaže, jesmo ma ajde ulazi. Vidim ja nema pasa, dobro, opustio sam se ja tu i kreće razgovor. Ajde sad nešto da pevam, ja ne znam šta sam pevao, Džeja, mislim I Dunav laže i ono, Živote ženo bez morala. I sad, pita Futa znaš li neki drugi žanar, znaš nešto makedonsko, kaže meni ćale, ajde Zajdi zajdi. Kažem ja Futi pošto je svirao gitaru, daj mi be dur, a Futa razumeo da mu kažem de dur, i on udari akord de dur, ja kažem ne de, be, i on, on kaže Marini, Marina, bre, ovo je genije, bre. I pita me jesi apsolutni sluhista, ja kažem jesam, a kaže mi Futa da nema šta da pevam više, da je završena priča. I tako smo mi krenuli nekako, ali je bio uslov da ja završim srednju školu, pa da onda snimam. To je neka 96. godina aškolovanje mi je trebalo do 99. Moj otac je znao da ako ja krenem odmah u snimanje, da od moje škole nema ništa. Ja ću da se okrenem skroz pevanju. Žao mi je što nisam završio muzičku akademiju zato što što sam apsolutni sluhista i što imam znanje akademskog građanina. Da se vratim na temu, završio sam školu i onda je bilo sve spremno za previ album? Ali onda kreće ovo nesrećno bombardovanje. E, posle toga 2000. ja ulazim u studio i 15. marta 2001. godine izlazi taj moj prvi album.
I, je li to bio jasan signal i pokazatelj, uspeo sam ili tek sam počeo?
– Nikako uspeo sam. Znaš li šta je bio tada osnovni problem? Problem je bio to što sam ja do te 2001 svirao po kafićima, klubovima, restoranima, u Beogradu, van Beograda. Svašta se tu nešto lepo dešavalo. E, sad izlazi taj prvi album i ja sam svoju, da kažem, ušteđevinu uložio u taj album i ostao na nuli. Dešava se da sam tada na jednoj prekretnici, šta će biti? Šta dalje? Niti da se vratim u kafiće, klubove, restorane, a nisam još spreman i da idem gore. I odlučim da napravim jednu pauzu, par meseci. Ako ne prođe taj album, ja se vraćam u klubove, pa ću raditi još malo, pa ću snimati ponovo. I tako je bilo. Ja sam maltene, kad je izašao album 15. marta već u maju mesecu dobio prvi angažman. Zove pokojni Sinan Sakić, da mu budem gost u Sarajevu, tada u Skenderiji. Ja mislim da je bio neki 13. maj. On drži solistički koncert u Skenderiji i ja da mu budem gost. Dolazim u Sarajevo sa mojim kumom tu su bili prisutni menadžer Bane Obradović i Sinan. I Bane počinje da priča kako da napravimo promociju tog mog prvog albuma. Kaže Bane Obradović: „Ja mislim da bismo trebali da napravimo tu promociju sad u junu mesecu, jednim solističkim koncertom u Domu sindikata“. Ja kažem „Molim?“. Kažeš, zašto da ne? Ja da pravim solistički koncert? Bane i ja se znamo u tom trenutku odavno od tog Lukasovog koncerta u hali Pionir. Kaže Bane, pa Sala, koliko ti ona znaš pesama? Beše pet hiljada? Ja kažem. Pa jeste Bane. Pa kaže, šta je problema da napravimo solistički koncert. Ja kažem, jeste to Bane, ali ja imam deset svojih pesama. Kaže mi on, nema to veze, napraviš jednu žurku. I tu pita Sinana: „Hoćeš ti da dođeš na koncert kao gost od Saleta?“, kaže Sinan: „Naravno bre, treba da praviš koncert, odmah u glavu, odmah kaže“. Ja im kažem ljudi bre, vama treba psihijatar, vi niste normalni, kakav koncert, aman! Ja posle pitam kuma mog, koji je, inače, veliki moj prijatelj, bio tada bio u svojim biznisima, ali je voleo, i dan danas voli muziku, kume šta ti misliš, je li ovo realno što oni pričaju, kakav koncert?! Kaže mi on: “ Saško, ako ti se već to ponudilo, prihvataj, uzimaj to, kaže, dok ti se nudi, da ne bude sutra kasno“. Ja kažem, majke ti, jel i ti misliš da mogu, ma, kaže, naravno. I bilo je najbolje, 4. juni 2001. godine, od tada kreće karijera.
Dalje ste punili Sava centar, pa Arene, Sava centar i Arenu u miksu ste uradili samo Vi 2016. i to je bila prekretnica Vaše karijera?
– Prekretnica karijere, da kažem, prva, neka dekada je do 2013. godine. Tada to ide nekim svojim tokom. Kod mene uvek može bolje, i dan danas, sebe kritikujem i ne volim ove tapšače po ramenu, znaš, ti si kralj, ne može ti niko ništa, ja volim da bi kažaš, i kad ne valja, i kad je dobro, i kad nije dobro. Samim tim smatram da mi tako želiš dobro. Ja znam da sam dobar interpretator, ali dajte mi te neke pesme i kritike na pesme. E onda 2013. godine, Jelena Trifunović piše tekst, Bojan Vasić radi muziku za pesmu Nađi novu ljubav. E to je ta druga polovina karijere, gde se onda otvaraju velike stvari, tipa arene, tada počinje da se radi vrlo ozbiljno. I stariji sam u to vreme, i iskusniji. Onda shvatate da ovaj posao iziskuje mnogo ozbiljnosti, nego što je to bilo do tada. Tako je ostalo do dana danas.
Ali, ne smemo da preskočimo nikako kad ljubav zakasni 2002 godina. Ta pesma je Vaša lična karta.
– Posle Maskare dolazi taj album gde je pesma Kad ljubav zakasni i sa njom počinje ona prava karijera. Tih prvih deset godina, da kažem, karijere. Sećam se jedne anegdote. Kad sam došao sa tim drugim albumom kod mog prijatelja, fotografa Zorana Kuzmanovića Munje. I mi smo seli kod njega u atelje na Zvezdari. Ja kažem, ajmo Munjo, prvo da preslušamo album baš me interesuje šta ćeš reći za ovaj album, pa onda da krenemo sa slikanjem i tako dalje. I, pošto nisu bile poređane pesme, ne znam koja je išla, prva, druga, treća. I on kaže, dobro, mili, odlično, super. I na tom tada CD-u, poslednja je bila pesma Kad ljubav zakasni. I kad je krenulo, prvo smo odslušali, pa on kaže meni, hajde vrati još jednom ovu pesmu. I ja kažem, hajde vratimo mi, poslušamo drugi put. I ja kažem, Munjo, hajde da slikamo sada preslušali smo. On kaže meni, a šta da slikamo? Mili, nema potrebe da slikamo.Pustiš ovu pesmu i ne trebaju slike. Ne treba ništa. Ja sam čak bio i protiv da ta pesma nešto oslikava mene, ali toliko je dobar tekst, da bi bila greota odbiti takav tekst. To je samo mogla Marina Tucaković, ona je to radila sjajno. Kad mi je pročitala tekst i melodiju, ja kažem, joj, Marina, nemoj, bre, poubijaće se ovaj narod, čoveče, koliko ću ljudi nositi na duši. Pa šta ima veze?
Identično kao i Marina, videla Vas je i Jelena Trifunović.
– Jelena Trifunović i ja smo se upoznali 2002. godine i Jelena i ja smo postali pravi prijatelji još od tog vremena. Ona je pisala za mene, i pokušavala, i radila tekstove, ali nismo kliknuli punih 10-11 godina. Srećam se jednog teksta, mislim da se pesma zvala Crne naočare, ja kažem, Jelena, nemoj, majke ti, imali smo ovo Kad ljubav zakasni, i to je dovoljno, neću da idem na tu temu više. I sad ona kaže: „Pa znaš, možda si u pravu“, pa je opet, ona mene zove, imam još, i na kraju, i ona sama vidi da to nisam ja. I 2013. godine, zovne mene Jeca i kaže, Sale, mislim da imam za tebe bombu, da je ludilo. Kaže, S radio, pravi svoj festival, ja sam pričala sa tvojim menadžerom Markom, da se ti pojaviš na tom festivalu sa ovom pesmom, i ona meni ponudi Nađi novu ljubav. Ja kažem, Jeco, to je to. Posle 11 godina, to je to. Jer meni je malo bilo i neprijatno da njoj vraćam pesme više, da je odbijam. Ali sam znao da ćemo mi kad tad kliknuti i da ćemo raditi.
Foto: RTS/printscreen
Sa pesmom Nađi novu ljubav odneli ste prvu nagradu na festivalu radija S.
– Prvo je bila Budva 2003. godine sa pesmom Moj grad. Tu smo Dado Topić i ja delili prvo mesto. Onda se nagrade nižu Grand festival, radio S. Mi sada nemamo neke festivale, što je zaista šteta. I evo, pre ovog razgovora smo pominjali i Euroviziju, šteta je što i ta Eurovizija izgubila neki svoj smisao, kakva je nekad bila. Možda će se sa mnom složiti, možda neće ali i to je sad onako postalo sve nekako, komercijala i sve ispolitizovano, zaista izgubilo smisao. I sve više gubi smisao, nažalost. Osamdesetih godina taj Splitski festival, pa Pula, pa i Opatija.I mislim da se sada na bilo kom festivalu najmanje vodi računa u muzici, o dobroj pesmi.
Ono što je meni fascinantno, Vi ste šampion u broju otpevanih dueta. Ja sam izbrojala, ima 12, ako se ne varam.
– Da ti pravo kažem, bolje ćeš ti izbrojati nego ja. Ne, ali ono što je mi ovo zapalo za oko, je zaista fascinantna stvar.
Uradili ste duet sa Severinom i sa Jelenom Rozgom. Uradili ste duet sa Cecom i sa Jelenom Karleušom. Uradili ste duet sa Milicom Pavlović i sa Aleksandrom Prijović. Uradili ste duet sa Acom Lukasom, ostalo je još sa Acom Pejovićem. Ostalo je još da snimite pesmu za Crvenu zvezdu i Partizan i da pređete igricu.
– Pre će biti ovaj duet sa Pejovićem i duet sa ovim Zvezdašem, mojim bratom Dejanom. Pre će to nego pesma za klubove. Ja nekako smatram da kao muzičar nemam baš pravo da budem opredeljen. Ja pevam i za jedne i za druge. Neke sam birao ja, neki su birali mene. Kad se kockice slože, onda je to uopšte nije problem.
Vi nikada niste svojatani. U ovom ste taboru, u onom ste taboru. Kako je to i da li je moguće na estradi?
– Ja, na primer, sad radim intervju sa tobom ili nekim drugim novinarom i bude mi neprijatno kada me pitate jeste čuli, da, ne znam, ova koleginica ili kolega je u lošem odnosu sa onim. Ja stvarno pojma nemam. Veze nemam. Nekad mi bude neprijatno reći će novinari, ovaj se bre, pravi budala, ovaj je lud. Ja stvarno nikada nisam zalazio u te neke stvari i uvek sam voleo da živim svoj život i da gledam svoja posla. Moja misija je da svi budemo zadovoljni, ispunjeni, srećni, da se volimo, da ja nekako to sprovodim kroz moju muziku i kroz moje pesme. Uopšte nemam tu neku crtu da ja sad pljujem po kolegama, da vodim neke ratove bez veze, to je meni potpuno strano.
Da li ima neki kolega na estradi sa kojim ne razgovarate?
– Pa nema, nema. Kada je muzika u pitanju i kad su ljudi u pitanju, ja uopšte nisam nacionalista. Ja sam Srbin i volim svoju zemlju, ali ja imam prijatelja i muslimana i Hrvata. U Splitu sam pevao dve Spaladijum arene u decembru mesecu, pretprošle godine. I posle prve pesme tog 17. decembra, prvo što sam uradio, ja sam čestitao hrvatskoj reprezentaciji na osvojenoj bronzi na svetskom prvenstvu. I to je, znate vi šta izazvalo, to je bio najveći aplauz koji se dogodio u mojoj karijeri. Ja sam posle te pesme, mogao da siđem sa bine i kažem ovo je bilo sve za večeras i hvala lepo, doviđenja.Uvek pobedniku treba čestitati. Tako sam i ja to uradio od srca. Ja opet vam kažem, imam prijatelja i s jedne i sa druge i sa treće strane, prosto, a tako se ponašam i kad su moje kolege u pitanju. Sa nekima sam, ono, super, a sa nekima sam ono, na zdravo, zdravo, prosto se ne družimo, ne viđamo, ali nema razloga da nismo dobri.
Zato ću ja narednim pitanjem pokušati da Vas posvađam sa nekom koleginicom. Sa kim imate bolji duet sa Milicom ili sa Aleksandrom ili Cecom ili Karleušom, Severinom ili Jelenom Rozgom?
– Svaka pesma je priča za sebe, kao što je i svaki duet priča za sebe. Ja, na primer, obožavam pesmu Ko si ti, obožavam pesmu Ti i ja sa Jelenom Rozgom. Ali ću vam reći sad jednu stvar. Najponosniji sam na pesmu More tuge. Zato što je to moje delo. Ja sam autor te pesme. Tekst je pisao moj prijatelj i saradnik, Miloš Smiljanić Žuća, a ja sam, komponovao melodiju. I ja sam taj refren napravio ispod tuša. Spremao se negde i samo je izašlo iz mene, na-na-na-na…I kažem sebi uuu ovo je dobro. Ali ako nastavim sa tuširanjem zaboraviću. I ja sam onako mokar izleteo iz tuš kabine, uzeo telefon u ruke da snimim. Telefon počeo da baguje od vode, jaoj jedva snimih nekako. Samo mi je bilo važno da snimim taj refren sve ostalo je išlo lako.
Kažu nije dobro slušati Vas kako pevate na suvo grlo (smeh)
– Apropo alkohola na mojim nastupima imam jednu anegdotu tačnije dve. Kada sam došao jednom prilikom kod Marine Tucaković ona me pita:“Šta ćeš da piješ pile“ ja kažem vodu. Tek će ona, ih vodu. Dušanka daj po jedan konjak meni i Saletu, neko teško vreme danas.A imao sam koncert u Sengalenu i nakon njega dolazi jedna devojčica i kaže: „More li jedna slika sa vama“, ja kažem, može, sunce moje jesi ti iz Mostara? Kaže ona meni: „Oklen znaš“, kažem, pa čujem naglsak. I sad je ona stala, drugarica je slika i ona kaže meni: „Samo da znaš jednu jetru mi već dođeš“.
Koliko jetri dođene ljudima i razvoda.
– Jedan prijatelj mi kaže: „Jaoj psovao sam te pre neki dan“, ja kažem šta je bilo tek će on: „Ja pred razvodom, a ti snimio onu Ne idi s njim, idi kaže, ti i pesma“.
Činjenica je da ste tokom karijere dobijali veliki bakšiš, koji je bio najveći i da li ste imali neke nepristojne ponude?
– Nisam imao tih nekih situacija kada su u pitanju te nepristojne ponude, nikada. Ali sam imao jednu situaciju, da sam svirao na splavu Pirana, a klub M je držao čuvani Rale ugostitelj inače kum mog brata Dejana. I posle tog nastupa na Pirani, zove mene jedan moj drug, kaže dođi ovde u klub M hitno. Svirao je Vlada Stojanović, za klojeturom i pevao. Kaže, došao je Zoran Šijan i traži da mu se otpeva Dva galeba bela, pita gde si ti, kaže da dođeš samo da mu otpevaš tu pesmu i slobodan si. Ja kažem, ajde, već je to tri ujutru. Ja dolazim, stajem za klavijaturu, Vlada ustaje, ja pevam Dva galeba bela, tu ide aplavuz, Zoran Šijan sedi, ustaje, kreće, plaćaju račun i Zoran meni ovako u ruku stavlja neki novac. Ja kažem, Zoka, ne, molim, kaže: „Jesam ja tražio da ti dođeš? Molim te, uzmi ovo, to je bio moj ćef, moja želja, uzmi ovaj novac, nećemo se raspravljati“. I pozdravlja se tu sa mnom i odlazi. Ja sam bio sa jednim mojim dobrim prijateljima, pitam ga, šta mi dade ovo Zoran? Kaže krupno dve hiljade maraka, u to vreme to je ogroman novac.
Foto: ST/B. Jovanović
Za jednu pesmu?
– Za jednu pesmu. Pošto je to bilo Vladino veče i Vladina gaža, ja dolazim kod Vlade, uzimam one dve hiljade maraka i dajem Vladi. Kaže, prvo, izvini što te pitam, jel ti znaš koliko je ova para? Ja kažem, znam, dve hiljade maraka. I kaže, što ti to daješ meni? Ja kažem, pa zato što nisam ja svirao ovde nego ti. Kaže Vlada, pa šta ti misliš da ja sad to treba da uzmem. Ja kažem, normalno treba da uzmeš. Kaže, vidi, on je meni celo veče tražio tu pesmu, jesam ja znao da mu otpevam tu pesmu? Kažem, pa dobro, nisi. Pa si ti došao i… Kaže, uzmi te pare, plati doručak u Užicu, dole, na autokomandi i onda smo kvit. Ja kažem, dogovoreno, idemo na doručak. E, to mi je bio onako najomiljeniji, bakšiš. Nije baš neka muka bila da ga zaradim.
Niste se nikada nalazili u nekim nevoljama baš zbog toga što ste imali lep pristup ljudima. I znali ste u datim momentima da se postavite.
– Pa nisam. Svirao sam svima i pevao u to vreme. Bile su i godine devedesete i ratne, i ovakve i sankcije, i… svi su tu dolazili u to vreme od ljudi i sa ove strane zakone, iz podzemja. Jedino nisam pevao Arkanu, sa svima ostali sam se znao. Nismo se ni poznavali. Ja sam Cecu upoznao kasnije, a sve ostale i Ćenta u to vreme i Zoran Šijan… Sećam se pokojni Skole. Ja sam tada svirao u Lakosti, na Senjaku. I on dođe i poruči, kafu, čaj, i ovako priđe meni, pozdravi se i pruži ruku, kako izvlači ruku ono 500 maraka. Ja kažem: „Izvinite, a koju ćete pesmu“? On kaže: „Ništa, možda se vratim, imam neke obaveze, ajde videćemo“. Onda, ako dođe, ali ne dođe uglavnom.
Kako je došao poznanstva sa Cecom?
– Kad sam snimio prvi album, na tom albumu bila je jedna pesma. Marina je uvek imala te avantgardne tekstove, bila je jedna pesma, „Haj li li li li li“, obrada Gypsy Kingsa, ta pesma se zvala Samo lili kaži mili. I to se Ceci svidelo sa tog albuma strašno i upoznali smo se tako da sam joj pevao na rođendanu te 2001. godine, 14. juna, i od tada počinje naše poznanstvo i druženje i do dana danas je to tako. Krunisano je i duetom, Lažav notorni.
Kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Iza Vas je punih 25 godina Vaša Anđa. Upoznali ste se na Vašem nastupu preko zajedničkog prijatelja. Da li je Anđa ljubomorna sada kad krenete na nastup da neće doći enka druga?
– Pa jeste. 25 godina smo zajedno i još uvek me dobro trpi. Ma gde je ljubomorna, ma kakvi to su dečije bolesti davno preležane. Znate kako ona danas kaže, samo mi je važno kad dođe ujutru, da ne zaboravi da ugasi alarm u kući, da ne probudi decu.
Dobili ste dve ćerke, zaista sjajne i fine devojke Aleksandru i Taru. Neretko ističete da ste popustljivi roditelj i uprkos tome što su vaši roditelji bili strogi, vi ste popustljivi, ali mama je tu, da balansira.
– Nemam ja ni vremena da budem drugačiji, znate, ja se njih toliko uželim, pogotovo ova mala nije sa nama, ona studira u inostranstvu, pa onda nemam kad da budem drugačiji nego popustljiv, jer toliko ih se uželim. Aleksandra je sad na ekonomiji, na biznisu i financijama. Moramo nekog u familiji da imamo ko zna s parama(smeh). One slušaju moje pesme. Ova mala čak kaže: „Tata kada će novi album? Malo si smorio sa starim pesmama“.
Slušaju li i ovaj moderniji zvuk?
– Slušaju, kako da ne? Bili smo prošle godine na letovanju u Grčkoj. Imali smo jednu kuću. A sa nama su bili i Goran Ok bend sa porodicom i njihova deca, Anđela i Jelena. Njih četiri su nerazdvojene. I jedno veče sedimo večeramo, pošto smo imali kuću na obali mora kažu: „Tata da pustimo mi ovo sada, moderno ovo što mi slušamo, Crni Cerak i sve ostalo“. Ja kažem, pusti ćerko. I one kako su to pustile, ide muzika, ide tekst, ali čim u tekstu se pomene onaj deo droga, nasilje, kako ide taj deo, one počnu da viču kako bi nadglasale da mi ne čujemo… Ja im kažem niste fer pustite i mi da čujemo. Odustale su, ugasile su odmah. Dobro je da ne traže duet sa Crnim cerakom e tu bi imao problem, ovako neka ih(smeh).
26. aprila je vama 46. rođendan. Kakve su Vaše želje?
– Moje su želje da mi deca budu zdrava i porodica i svi da budemo zdravi. Želja mi je da stanu ovi ratovi, da stanu ova ubijanja i masakri i sve što se dešava. Da svet bude malo bolje mesto. Da se okrenemo nekim lepšim stvarima.
A kako sebe vidite za deset godina?
– I pre deset godina tvoje kolege su postavljale isto pitanje i ja smatram da se nisam mnogo promenio do danas, pa tako da mislim da se neću, Bog zna koliko menjati ni za deset godina. Eto, možda da se malo skrasim, pogotovo leti, ja volim more, volim leto, volim da putujem, da imam neku svoju oazu, kućicu na moru. I naravno, i dalje ću ja da stvaram, da radim, da snimam, da komponujem, svakako je muzika na prvom mestu.
Da li u tih deset godina, ubrajamo i neki veći koncert? Mislim da je Vama arena postala tesna.
– O tom potom, ali svakako su to želje. Ako, renoviraju, ovaj, vaš stadion, Marakanu. Malo sam razmišljao na tu temu, svi oni ulazi su mali, to je malo nebezbedno za koncerte. Pričao sam sa rukovodstvom Zvezde, pa smo to ostavili, eto, ako dođe do rekonstrukcije stadiona, onda, eto. To mi je želja da sviram na Marakani – izjavio je Saša za „Telegraf“.
BONUS VIDEO:
Dodaj komentar