Jelena Radanović o sinu koji ima autizam: “Umirala sam od tuge”

Teodora Protić

Novinar rubrike zabava
+ više autora

Jelena je u potpunosti posvetila život terapiji, ishrani i putovanjima sa sinom, radujući se svakom napretku

Prve simptome autizma kod sina primetila je oko njegovog drugog rođendana, a imun je na zvaničnu dijagnozu naišla tek nakon odlaska u Srbiju i započinjanja ABA terapije

Jelena Radanović iz prvog braka ima dva sina, a jednom od njih je u ranom detinjstvu dijagnostikovan autizam. Ona na ovu temu otvoreno i često govori putem društvenih mreža gde daje savete mamama koje prolaze kroz isto.

Jelena je sada podelila stori u kojem je objasnila kako izgleda rolerkoster emocija koji doživi majka nakon što sazna da joj dete ima autizam.

– Istina je. Prvo patiš toliko da ne možeš uopšte da veruješ da je moguće toliko patiti. Zatim umreš od patnje. I onda u trećoj fazi počneš da živiš tako mrtav, nisi u stanju da patiš više, ni zbog autizma, niti zbog bila čega drugog, jedino što umeš je da se raduješ, svemu i uvek Da li je autizam kazna ili nagrada – napisala je ona.

“Posumnjala sam na bolest pred njegov drugi rođendan”

Jelena je, podsetimo, otkrila kada je posumnjala da njen sin ima autizam.

– Moj sin puni devet godina u decembru, borimo se šest i po godina, naš život izgleda normalno. Posumnjala sam oko drugog rođendana na bolest, primetila sam da se čudno ponaša. Radio je neke stvari koje moj prvi sin nije radio. On je imao mlataranje rukicama, izgubio je kontakt očima, nije reagovao na ime, komande. Jeo je zemlju, lizao stakla, vrištao, nije spavao. Sećam se kad me je vrištajući izveo za ruku napolje po kiši da šetamo plažom, nije bilo šanse da promenimo pravac dok on to ne odluči. Našla sam kliniku za rano otkrivanje autizma, ja sam njima objašnjavala da dete nije u redu, oni su mene ubeđivali da jeste. Otišla sam za Srbiju i Danijela Helc mi je pomogla. Svakog radnog dana je imao terapiju ABA. Do perioda kada sam upoznala Slobu sa mnom nije moglo da se razgovara ni o čemu drugom osim o autizmu. Radila sam sve što sam mislila da ne može da škodi, izbacili meso, neke namirnice, išli na transplantaciju matičnih ćelija. Utvrdili smo da ima dosta teških metala u sebi, radili smo na čišćenju od metala i menjanju ishrane – rekla je Jelena i dodala:

– Sa pet godina je progovorio, ali da mame ne shvate pogrešno. On ne može da komunicira normalno, ali sve više i više reči govori. Moj sin i ja smo celu Evropu proputovali zajedno. Bazen koji pravimo svetlosnu godinu pravimo zbog njega. Obožava da pliva, da trči, ima svoju pilates loptu. On ide na treninge koji su prilagođeni deci s posebnim potrebama. Nisam tražila stručnu pomoć, sama sam se izborila… Bila sam skamenjena i prestravljena… Da sam pomišljala da ni meni ni mom sinu takav život ne treba, jesam i to… Nisam verski fanatik, ali moram da kažem da kao da me je neka Božija sila pogurala i rekla: “Ustaj, ženo, sigurno postoji neko rešenje”. Kad sam počela da istražujem shvatila sam da to nije krajnja tačka. Najgore je kad si sam, potrebna je partnerka podrška. Ja sam to videla kad me je Bog blagoslovio i poslao Slobu u moj život. Sve je došlo na svoje i počela sam da gledam na problem mog sina kao na blagoslov. Moj sin mnogo voli da peva, a Sloba je pevač. Ne gledam na sebe kao na žrtvu, ne bih ga menjala ni za 100 zdravih!