Joakim Tasić o ulozi pesnika Dušana Vasiljeva

Na vek od smrti, 18. aprila, u Bitef teatru premijerno će biti izvedena predstava posvećena Dušanu Vasiljevu u režiji Marka Čelebića. Dramu „Misterija Dušan Vasiljev“ napisala je Dunja Matić, a glava uloga poverena je Joakimu Tasiću.

Vasiljević je bio jedan od najznačajnijih srpskih ekspresionista i autora antiratne poezije, koji je prerano preminuo, u 24. godini. U predstavi igraju mladi glumci Aleksandar Jovanović, Jelena Lončar i Marko Pavlović.

Kakav je koncept ove predstave?

– U komadu se moj like zove Pesnik, a celu priču posmatramo iz ugla novinara, koga igra Aleksandar Jovanović. On iz današnjeg trenutka priča o Dušanu Vasiljevu. Mislim da je taj koncept jako dobar da bi publika na današnji, moderan način mogla da doživi njegovu životnu priču. Dakle, niko ne mora da poznaje nikakve biografske podatke o Dušanu Vasiljevu, a dobiće iz jednog modernog ugla priču o njemu.

Kako je tekla priprema za ovu rolu?

– Pored toga što sam čitao njegove pesme, koje su prva poveznica s pesništvom Dušana Vasiljeva, čitao sam njegovu prozu i drame, koje su mi bile, moram reći, mnogo značajnije.

Stiče se utisak da ljudi danas sve manje čitaju poeziju, naročito mlađe generacije. Da li vi čitate poeziju?

– Čitam poeziju, ali ne znam da li to rade i mlađe generacije. Manji je stepen zainteresovanosti za poeziju. Šta znam, iz nekih čudnih razloga, možda iz neke predstave da je to nešto dosadno. A mislim da svaka duša koja je osećajna, ukoliko se dohvati poezije, prepozna nešto posebno i nađe to u sebi.

Koji pesnici su vam omiljeni?

– Volim Momčila Anastasijevića, volim Crnjanskog. I evo sad se družim sa Dušanom, ali su mi njih dvojica omiljeni.

Mladi glumci često beže pred kameru, a vi birate pozorište. Šta vas je privuklo daskama koje život znače?

– Pozorište je, za razliku od svih drugih medija, jedinstveno po tome što imate taj kreativni proces i on je nemerljiv ni sa jednom ni sa drugom granom, i upravo je u tome lepota rezultata. Mislim da ljudi, čak i u inostranstvu, kada snimaju neke projekte velike, ti svi veliki glumci na koje se mi, da kažem, referišemo i koji nam se učine uzorom, u stvari su samo imali dobar proces za stvaranje te uloga. Eto, upravo prošlo pozorište. I postoje neki tehnički elementi koji mogu da se dese samo u pozorištu, a ni u jednoj ni u drugoj umetnosti.

Koja rola vam je najdraža do sada?

– Mogu sad da najavim seriju „Sumpor“, u kojoj igram mladog Branislava Nušića. I s radošću očekujem njeno prikazivanje, koje ne znam kada će biti, mislim da će možda izaći do kraja ove godine. Milorad Milinković je režirao i mislim da smo uspeli i tu kroz dobro napisan tekst da dopremo do izgubljenosti, nesnađenosti jednog mladog pisca Branislava Nušića, koji je tada bio na robiji. U tim okolnostima je zaista nesnađen i nema ništa od onog Nušića koji je siguran u sebe i živi neki lagodan život i piše komedije, već pokušava da se izbori za svoju slobodu.

U predstavi se pitate ko je pesnik, a ko je za vas glumac.

– Tako jednostavno pitanje, a najteže. Tragač za istinom, eto. Gluma je umetnost trenutka, da nešto što je u nama, duboko u nama uspemo da prenesemo na publiku na neki magičan način kroz prostor koji delimo zajedno.

Prvi put ste na sceni Bitefa?

– Uloge u predstavi smo dobili na audiciji. Prvi put igram u Bitefu. Njihova scena nudi tu visinu koja mora da se spusti na tlo, zemlju, da nekako ljude probada iznutra. Nadam se da će predstava biti uspešna. Divno je što je „Vulkan“ objavio knjigu njegovih pesama „Čovek peva posle rata“.

Kurir