Joka Kutlača se udavala 17 puta

Joku Kutlaču iz Mašića kod Gradiške komšije odavno poznaju kao ženu koja uvek ima priču. Sa 80 godina i dalje je, kaže, zdrava, snažna i sposobna za posao, a pažnju koju su joj donele priče o 17 muškaraca s kojima je tokom života bila ne može da ne primeti. U autobusu joj ustupaju mesto, kod lekara je ponekad pozovu preko reda, a kada krene peške kroz selo, vozači se zaustavljaju da joj ponude prevoz.

Kaže i da primećuje ljubomoru pojedinih žena, naročito kada se sredi i pojavi na seoskim okupljanjima.

– Ne može nijedna koja me poznaje podneti da sam od nje popularnija i važnija u društvu. Ima sada zborova po selima, ja se spremim, uredim kao u mladosti, kupim sladoled, ližem i hodam. Za mnom se kolona uhvati kao za popom. Samo viču: „eno Joke, eno Joke“, a mene ni briga nije – govori ona.

Prvi put se udala sa 23 godine i otišla u Gornje Karajzovce, u Lijevče polje. Verovala je da je pronašla čoveka s kojim će ostati do kraja života. Svadbe se i danas seća: vozila se zapregom, konji su bili okićeni, a oko njih se pevalo i veselilo. Brak se, međutim, završio kada je, kako kaže, čula šta njegova porodica govori o njoj.

– Bila je zima, ali nas je ljubav grejala. Moj prvi muž, pokoj mu duši, voleo me, mazio i pazio sve dok njegovi nisu počeli govorkati da sam ružna i da je on mogao oženiti lepše i bogatije cure.Odmah sam ga napustila i vratila se, neću da me ponižavaju – priseća se Joka.

O muškarcima koji su potom ulazili u njen život može dugo da govori i pamti njihova imena, ali ne želi da svaki detalj završi u novinama. Napominje i da nisu sve te zajednice bile upisane u matične knjige: neke su, prema njenim rečima, počinjale na osnovu dogovora i obećanja.

– Udovica sam od rata, od kada sam se razišla sa poslednjim, i ne želim više da se udajem. Dosta je bilo. Za mene su to samo priče koje ponavljam često u društvu. Svi me teraju da objašnjavam kako sam se udavala i razudavala, ko je kakav bio, odakle… Istinu govorim, ali posle svi kažu: „Nemoj, Joko, lagati, nije to sve baš tako bilo“ – kaže ona.

Njen drugi životni saputnik prezivao se Ždral. I on je bio iz Lijevče polja, a Joka se seća da su u to vreme momci iz ravnice često tražili devojke u brdskim selima. Devojke su, s druge strane, maštale o životu bliže putu i autobusima, gde bi svakodnevica bila lakša.

Ždrala je dovela u roditeljsku kuću. Nije imala braću, pa su njeni roditelji želeli da se porodično ognjište ne ugasi. Pamti ga kao lepog i nežnog čoveka, ali tvrdi da je za njegovo drugo lice saznala tek kada je na vrata došla milicija.

– I on je bio lep, govorio mi: „Joko moja, Jokice, srećo moja srećice, ljubavi“ i tako redom. Ali jednom banu milicija iz Topole, traže moga Ždrala, pitaju gde je, kako da dođu do njega. Pitam šta se desilo, a oni mi rekoše da on odavno krade bicikla i da mora u zatvor. Tako sam se i sa njim razišla, on u zatvor, šta će mi takav. Krenula sam u potragu za novim dečkom – ispričala je Joka.

Posle nekoliko raskida, kaže, odlasci joj više nisu padali jednako teško. Danas o svojim vezama govori otvoreno, uključujući i sopstvene greške. Ne želi, dodaje, da ispadne kako nijedan od 17 muškaraca nije valjao, a da je ona uvek bila u pravu.

– Bilo je među njima najviše pijanaca, ali i ja sam pila, igrala na stolu, tukla se sa njima. Bila sam svojevremeno veliki bekrija. Ko je spreman da mene takvu trpi i podnosi? Niko – iskrena je Joka.

Iza duhovitih priča o udajama, rastancima i nekadašnjim provodima stoji život koji nije ličio na onaj o kojem je maštala kao devojka. Želela je porodicu i decu, da ostane u rodnom kraju među svojim ljudima. Danas živi sama, a Mašići su se, kaže, promenili gotovo do neprepoznatljivosti.

– Ništa nije prošlo kao što sam maštala u devojačkim danima. Sama sam, bez dece, u pustom selu bez naroda. Samo auto-putem tutnje vozila i svi negde idu, a ovde se niko ne zaustavlja. Kafane su zatvorene, nema ko da pije i lumpuje, škole bez dece, ispred zadruge se niko ne zadržava, ne pije na klupi nego kupi šta mu treba pa za poslom. To je moj život posle svega – govori Joka.

Ponekad sretne nekoga od bivših. Tada, kaže, razmene tek nekoliko reči. Prošlost nisu zaboravili, ali svako je odavno nastavio svojim putem. Ni ona više ne živi kao ranije: ne pije, ne izlazi i nema želju da ponovo započinje zajednički život.

– Joka više nije ni za udaju, a ni za prodaju. Zdrava sam, jaka i sposobna za svaki posao, nikome ne dam pardona, mogu u kolu ili na stolu zaigrati, ali u moj život više nikoga ne primam, dosta je bilo – poručuje ona.

 Video: Brakovi u Srbiji traju najviše 13 godina