radiobalkanfox
Srpska i jugoslovenska glumačka diva Olivera Katarina preminula je u 87. godini života, ostavivši za sobom neizbrisiv trag u domaćoj i svetskoj umetnosti.
Vest o njenoj smrti rastužila je brojne poštovaoce njenog rada, jer je otišla umetnica koja je decenijama važila za jednu od najlepših, najharizmatičnijih i najfatalnijih žena naše javne scene.
Olivera Katarina bila je glumica, pevačica i književnica, a njena karijera trajala je više od šest decenija.
Publika će je zauvek pamtiti po kultnim ulogama koje je ostvarila na filmu, televiziji i u pozorištu, među kojima se posebno izdvaja uloga Lenče u remek-delu “Skupljači perja” reditelja Aleksandra Petrovića. Ostvarila je zapažene role i u filmovima “San”, “Jutro”, “Biciklisti” i mnogim drugim ostvarenjima koja su obeležila istoriju domaće kinematografije.
Pored glumačkog dara, posedovala je i izuzetan pevački talenat. Njene interpretacije pesama poput “Đelem, đelem”, ali i brojnih starogradskih i tradicionalnih melodija, ostale su upamćene kao antologijske. Svojim glasom, pojavom i emocijom osvajala je publiku gde god da je nastupala.
Njena umetnost nije bila cenjena samo na ovim prostorima. Olivera Katarina očarala je i svetsku publiku, nastupajući na najprestižnijim scenama i predstavljajući jugoslovensku kulturu širom sveta. Nakon velikog uspeha filma “Skupljači perja” na Kanskom festivalu stekla je međunarodnu slavu, a njen talenat i harizma ostavili su snažan utisak i van granica bivše Jugoslavije.
Njen život obeležili su i brojni susreti sa najuticajnijim ličnostima svog vremena. Među njima su bili i susreti sa doživotnim predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom, o kojima je godinama govorila u svojim intervjuima i memoarima. Često je isticala da su to bili trenuci koji su obeležili jedan deo njenog privatnog i profesionalnog života.
– Uvek je lepo reagovao kad bih pevala i svidela sam mu se kao pojava. Jednom kad sam se pojavila, Jovanka ga je gurnula i rekla: ‘Evo ti je‘. To sam čula. Možda je bila ljubomorna, on se činio kao ženskaroš. Bio je pravi muškarac, to sigurno – dodala je Olivera.
– To maltretiranje koje sam tamo doživela nije bilo ni za film. Pozvali su me da mu pevam na Tari i to bih odbila da nisam bila udata, ali ovako nisam mužu htela da pravim probleme. Tamo je počelo neviđeno šikaniranje. Nema ko me nije preslušavao, razne službe: hrvatska, savezni SUP, republička, vojna i svako vuče na svoju stranu. Rekli su mi da moram da mu pevam kad krene u šetnju. Od ranog sam jutra vežbala sa trubačima dok nisam promukla. Odjednom, Tito dolazi, a nema orkestra. U onoj gužvi, prilaze mi ljudi u civilu i kažu da odem iza. Tu nije bilo govora o ljubaznosti, bili su jako bezobrazni. A onda mi prilaze ovi otpozadi i deru se na mene da izađem i pevam pred Tita, ali prošlo je to nekako -napisala je u autobiografiji.
Odlaskom Olivere Katarine domaća kultura izgubila je jednu od svojih najvećih umetnica, a iza nje ostaje bogato nasleđe, brojne nezaboravne uloge, pesme i uspomene koje će nastaviti da žive kroz generacije koje dolaze.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar