Koje glumce i reditelj je otkrio Ljubiša Ristić

Reditelj Ljubiša Ristić, osnivač legendarnog KPGT, koji je novi upravnik Ateljea 212, u razgovoru za Kurir svojevremeno se prisetio početaka karijere, sukoba u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, formiranja pozorišta koje je okupljalo umetnike iz cele Jugoslavije, kao i mladih glumaca i reditelja kojima je, kako kaže, dao prvu veliku šansu.

“Više sam narednih godina bio u pozorištu nego na Akademiji. Sve je to zasluga Bojana Stupice i Steve Žigona“, rekao je Ristić, dodajući da je Žigonu bio asistent na predstavama “Pigmalion” i “Hamlet”.

Iako su se, po njegovim rečima, stalno svađali zbog ideoloških razlika – Žigon je bio staljinista, a on pripadnik nove levice – saradnja je bila plodna. Kao student druge godine, vodio je probe na kojima su igrali Stevo Žigon, Rahela Ferari, Radmila Andrić i Viktor Starčić.

“Radio sam s najvećim glumcima, a imao sam podršku reditelja”, istakao je Ristić, ocenivši da je Žigon bio “fantastičan komičar”, a kao saradnik “pravo otkrovenje”, od kog je, kako kaže, mnogo naučio o pozorištu.

Ristić se prisetio i perioda kada su ga u Beogradu prihvatala samo pozorišta na Terazijama i Atelje 212, dok mu je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu predstava tri puta skidana nakon prve probe.

“Shvatio sam da meni tu nije mesto, seo sam u ‘fiću’ i otišao za Ljubljanu”, rekao je. Kao jedno od svojih najvećih ostvarenja iz tog perioda navodi predstavu “Cement”.

Prema Ristićevim rečima, KPGT je osnovan 1977. godine u Zagrebu, a među osnivačima su bili, uz njega, Nada Kokotović, Rade Šerbedžija i Dušan Jovanović.

“Ideja je bila moja. Naime, posle premijere “Oslobođenja Skoplja” u Zagrebu, u nekom intervjuu sam govorio o jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru; to je bila klica budućeg KPGT-a”, objasnio je Ristić.

Formula pozorišta, kako kaže, otkrivena je već na sledećoj predstavi, “Karamazovima”, kada su se prvi put predstavili pod imenom Kazalište Pozorište Gledališče Teatar. Logo, Leonardovog čoveka upisanog u krug i kvadrat i razapetog na petokraci, izradio je Matjaž Vipotnik.

Ristić navodi da je tokom karijere sarađivao sa mnogim velikim glumcima – Ljubom Tadićem, Ingom Apel, Radetom Šerbedžijom, ali i Ljiljanom Blagojević, Svetozarom Cvetkovićem i Mirjanom Karanović.

Ipak, naglašava da glumci nisu učili od njega, već su svi krenuli svojim putem. Njegov princip, kaže, bio je da šansu daje mladim rediteljima, bez potrebe da ima sopstvenog asistenta.

I danas živi njegov KPGT

“Želeo sam da svima ponudim da kod mene rade svoje prve velike predstave”, rekao je Ristić, dodajući da su kroz tu “školu” prošli najveći slovenački reditelji, kao i oni koji ga danas, kako tvrdi, “mrze i napadaju” – Lenka Udovički i Kokan Mladenović.

Osvrnuo se i na podele u domaćoj umetničkoj sceni, uporedivši ih sa poslovnom logikom: “Vlasnik picerije uvek ima interes da neko pored njega otvori još jednu piceriju. Dve uvek rade bolje nego jedna. Kod nas je tradicija da se ljudi sukobe na krv i nož, da samo oni budu glavni, briga ih za druge.”

Posebnu priču Ristić je ispričao o glumcu i reditelju Jagošu Markoviću, koji je, kako kaže, kod njega došao sa oko 15 godina, ušavši na probu u Studentskom kulturnom centru.

“Zaboravili smo na njega, ali kad smo se vraćali s večere, sedeo je na ogradi od parka kod JDP. Nada ga pita ‘što ne ideš kući’, a on nam kaže da nema gde da spava. Mi ga spakujemo u kola i odvedemo kod nas”, ispričao je Ristić.

Bilo je to 1984. godine. Marković se, prema Ristićevim rečima, celo leto spremao za prijemni na Akademiju, ali nije primljen, iako je već tada igrao sa Ljiljanom Blagojević i Svetozarom Cvetkovićem u predstavi “Ljubinko i Desanka”.

“Govorio sam mu da ga nikad neće primiti jer je on već tada bio gotov glumac. Savetovao sam mu da upiše režiju, a on ni da čuje”, rekao je Ristić. Marković je i naredne godine bio odbijen na glumu, nakon čega je poslušao savet i upisao režiju.

“Bio je jako dobar dečko i talentovan. Počeo je da studira režiju i nisam ga posle video”, kaže Ristić, dodajući da su ga, kako tvrdi, na Akademiji učili da s njim ne sme da ima nikakva posla. Marković je kasnije, ponovo, kao reditelj, prekrstio put sa Ristićem.

“Postao je posle veliki reditelj, kao Nikita Milivojević. Ništa oni meni ne duguju. Moja misija je da ih naučim da prežive”, zaključio je Ristić.

 Bonus video: Ljubiša Ristić o Radi Đuričin