radiobalkanfox
Dafina Dostanić |
- Ljiljana Stjepanović se vratila radu nakon teške operacije i snimala sedam dana, iako je prvobitno planirala samo dva.
- Zahvalila je prijateljima i kolegama koji su joj pomogli tokom bolesti, posebno naglašavajući značaj njihove podrške.
Glumica Ljiljana Stejapnović se vratila poslu nakon operacije koju je imala. Ona je sada obelodanila zbog čega je tako rano rešila da ponovo stane pred kamere.
– Marka Jovičića nisam mogla da odbijem, jer njega posebno volim. Pristala sam kada mi je rečeno da imam samo dva dana snimanja, jer sam mislila da toliko mogu da izdržim posle operacije i svega što sam prošla. Na kraju sam izdržala sedam dana – junački. (smeh) Volim kada se uspešno završi neki posao. To mi je uvek posebno zadovoljstvo – ispričala je Ljiljana.
– I naravno, nadam se da mi neće biti poslednji. Ja sam optimista i najvažnije je da sam mlada u duši. Mnogi su me zvali tokom bolesti i to mi je mnogo značilo. Danas je to, nažalost, prava retkost. Posebno sam zahvalna Vojinu Ćetkoviću, Ceci Bojković i Valentini Pavliček. Oni su mi pronašli vezu da budem hitno operisana – dodala je Stjepanovićeva.
– Da nije bilo njih, posle pogrešne dijagnoze u Urgentnom centru i dvadeset dana čekanja bez operacije, moglo je da se dogodi da ostanem bez cele noge. Operacija je trajala šest i po sati, ali se, hvala Bogu, uspešno završila. Zahvalna sam mladom lekaru koji je imao strpljenja i hrabrosti da pokuša da popravi ono što je izgledalo gotovo nemoguće – dodala je glumica.
– I uspeo je. Javljao mi se i Radoš Bajić čim je čuo da sam bolesna. Moj Raki je uvek pitao da li mi nešto treba i kako može da pomogne. On mi nije samo klasić, on mi je bukvalno kao brat. Uvek je bio tu za mene. Sneška Savić me stalno zove da vidi kako sam. Nas dve smo drugarice još iz gimnazije, još od “Batine grupe” – dodala je Ljiljana.
– Znamo se sto godina i ostale smo privržene jedna drugoj, pune ljubavi i poštovanja. Zaista ima divnih ljudi. Ja verujem u ovog čiku gore, pre svega. Mislim da još trebam svojoj deci i unucima. Apsolutno. Žao mi je da idem. Šta je tek 75 godina? Nažalost, napisala sam jednu pesmu pre nego što mi se ovo desilo – dodala je Stjepanovićeva.
– I sve što napišem, meni se to desi, kao za vraga. U toj pesmi pominjem i kosača… Mislim, to samo ja mogu. Ne znam šta se to dešava, ali rekla sam sebi, više neću da pišem pesme – dodala je glumica.
Kako glasi ova pesma?
Ja mu dođem endem vrsta,
osma banka, a još čvrsta.
Zlatna burma mi na prstu,
slika divna mi na krstu.
Ja sam spremna, dragi Bože,
al’ još 20 ako može.
Posle vodi me do raja,
možda i tamo ima neki baja.
Ko to reče – baba je luda?
Nisam, samo verujem u čuda.
Ti to reče.
Kosač ti si.
Opa, zgodan si, nije da nisi.
Ali ipak čekaj ti svoj red.
Trgni se, sav si bled.
Lepa sam ti, to si rek’o.
Hajde, idemo.
Ko je ček’o, taj dočekuj.
– Malo da odem posle toga. Ne znam gde sam izjavila “Čujemo se ako preživim”, stvarno se više ne sećam. Bila sam u veoma lošem stanju, što se videlo i po mom izgledu, jer sam mnogo oslabila. Ali, polako ide nabolje, što je najvažnije. Prosto se ne dam. Zaista ne znam da li će sada nastati neka lepša pesma – dodala je Ljiljana.
– A i ne smem više da pišem. Prvo sam napisala pesmu u kojoj pominjem kolica i dedu koji mi se u njima udvara, pa sam na kraju stvarno završila u kolicima. Tako da, više neću da pišem pesme. Do nebesa sam ponosna na unuke. Ne samo na Kseniju, već na sve četiri unuke. Još tri unuke idu na glumu – dodala je Stjepanovićeva.
– Još su male, pa ćemo videti da li će se time zaista baviti, ali za sada imaju veliku ljubav prema tome. Ksenija je odmalena igrala u pozorištu, još kao dete u dve predstave, a snimala je i na kraju seriju “Selo gori, a baba se češlja”. Što se mojih unuka tiče, to je neizmerna ljubav – dodala je glumica.
– Naravno, obožavam i svoje sinove i snaje, ali te četiri moje unuke meni daju toliko ljubavi, a ja njima… To je veliki razlog za život – zaključila je Ljiljana.
Dodaj komentar