Ljubavna priča Valis Simpson i kralja Edvarda VIII

Valis Simpson decenijama je bila simbol skandala, elegancije, ambicije i zabranjene ljubavi. No, njene poslednje godine otkrivaju sasvim drugačiju sliku. Ne sliku glamurozne vojvotkinje, nego usamljene, bolesne žene čiji je kraj bio obeležen tišinom, strahom i gubitkom kontrole nad sopstvenim životom.

Valis Simpson, američka društvena figura i dvostruka razvedenica, ušla je u istoriju kada je kralj Edvard VIII odlučio da napusti britanski presto kako bi mogao da se oženi njome. Njegova odluka 1936. izazvala je jednu od najvećih ustavnih kriza u modernoj britanskoj istoriji i trajno obeležila odnose unutar kraljevske porodice.

Tadašnji premijer Stenli Boldvin i britanska vlada jasno su Edvardu dali do znanja da bi brak sa Valis Simpson, ženom koja je iza sebe već imala jedan razvod i bila u postupku drugog, bio politički i verski neprihvatljiv za britanskog monarha, posebno zato što je kralj ujedno bio i poglavar Engleske crkve. Edvard je, suočen sa izborom između krune i žene koju je voleo, izabrao Valis. Njegov mlađi brat Albert postao je kralj Džordž VI, a Valis je u očima mnogih članova kraljevske porodice, posebno kraljice majke, ostala osoba koju su smatrali odgovornom za duboki porodični i državni potres. Odnosi su dodatno bili narušeni ličnim netrpeljivostima i uvredama, među kojima se često pominjao i nadimak „Kuki“ (Cookie), kojim je Valis navodno nazivala svoju jetrvu.

Nakon abdikacije, vojvoda i vojvotkinja od Vindzora započeli su novi život daleko od britanskog dvora. Godinama su živeli u Francuskoj, putovali, družili se sa bogatim i uticajnim ljudima i učestvovali u zabavama visokog društva u Evropi i Americi. Njihov život spolja je delovao raskošno i gotovo nestvarno: vile, večere, dragulji, modni saloni, poznanstva sa aristokratijom, milionerima i slavnim ličnostima.

Ipak, iza sjajne fasade nalazio se odnos koji je bio snažan, ali i izuzetno zatvoren. Edvardova privrženost Valis često se opisivala kao gotovo opsesivna. Johana Šuc, koja je radila kao njihova privatna sekretarica, kasnije je govorila da je vojvoda svakodnevno čekao Valis na vrhu stepenica kako bi je ispratio iz kuće, a zatim je ponovo dočekivao kada bi se vratila. Prema njenom svedočenju, Valis je katkad davala do znanja da se oseća „zarobljeno“ takvom ljubavlju, ali njih dvoje ipak su ostali zajedno i međusobno odani sve do Edvardove smrti.

Edvardova smrt sve je promenila

Kada je Edvard umro 1972. godine, u 77. godini života, Valis je bila duboko potresena. Gubitak supruga za nju nije značio samo kraj braka nego i kraj sveta koji su zajedno izgradili nakon abdikacije. Johana Šuc tada joj je postala jedna od najvažnijih osoba u svakodnevnom životu. Kasnije je izjavila da vojvodu nije mogla da zameni, ali je mogla da ostane uz vojvotkinju i pruži joj podršku. Upravo nakon Edvardove smrti, Valisin život počeo je postepeno da se urušava. Vojvoda je godinama živeo iznad svojih stvarnih mogućnosti, a veliki deo njegovog prihoda dolazio je iz kraljevske apanaže, za koju je i sam smatrao da nije dovoljna za životni stil na koji su navikli. Nakon njegove smrti Valis je morala da smanji troškove i odrekne se dela luksuza koji je decenijama bio deo njene svakodnevice. Francuska joj je omogućila da ostane u pariskoj rezidenciji, poznatoj kao Vila Vindzor, uz povoljne uslove zakupa. No, ono što je trebalo da bude mirno utočište za starost postepeno se, prema kasnijim svedočenjima, pretvorilo u mesto osame. U tom periodu sve važniju ulogu u njenom životu počela je da ima francuska advokatica Suzan Blum. Isprva je njihov odnos bio profesionalan: Blum je trebalo da štiti interese ostarele i sve slabije vojvotkinje.

Međutim, prema tvrdnjama nekih ljudi iz Valisinog okruženja i prema prikazima u kasnijim biografijama, taj odnos je s vremenom prerastao u odnos izrazite kontrole. Kraljevski biograf Hjugo Vikers opisivao je Blum vrlo oštro, predstavljajući je kao osobu koja je, pod krinkom brige i pravne zaštite, postepeno preuzimala nadzor nad Valisinim životom, domom i imovinom. Prema tim svedočenjima, Blum je korak po korak udaljavala ljude koji su do tada bili bliski vojvotkinji. Navodno je najpre potisnula njene ranije pravne savetnike, zatim smanjivala uticaj osoblja, a potom ograničavala i pristup prijateljima. Posetiocima se govorilo da je vojvotkinja preumorna, preslaba ili nedovoljno dobro da bi ih primila. Valisino zdravstveno stanje se u isto vreme sve više pogoršavalo. Patila je od teških posledica starosti i bolesti krvotoka, a pominjala se i ateroskleroza, koja je mogla da doprinese zbunjenosti, slabljenju pamćenja i dezorijentisanosti.

U kasnijim godinama navodno je ponekad verovala da je Edvard još živ, što pokazuje koliko se njeno mentalno stanje promenilo. Posebno se često pominje pad iz kreveta nakon kojeg, prema tvrdnjama svedoka, dugo nije dobila odgovarajuću medicinsku negu. Tek kasnije navodno je ustanovljeno da je imala slomljen kuk.

Tokom boravka u bolnici Suzan Blum navodno je uverila Valis da njen dotadašnji advokat pokušava da joj otuđi novac, nakon čega je Blum postala njena glavna, a zatim i gotovo jedina pravna zastupnica. Johana Šuc kasnije je tvrdila da je Blum vojvotkinju zastrašivala i govorila joj kako bi francuske vlasti mogle da je izbace iz kuće ako svoju imovinu ne ostavi Institutu Paster. Prema svedočenju Šucove, Valis je u tom periodu bila slaba, uplašena i sve manje sposobna da samostalno odlučuje. Ubrzo su, prema istim tvrdnjama, iz kuće počeli da nestaju lični predmeti: nakit, satovi, umetnine i uspomene koje su pripadale vojvodi i vojvotkinji. Deo predmeta navodno je darovan ili prosleđen poznanicima, a deo je, prema optužbama, završio pod kontrolom same Blum. Takvi postupci bili su posebno kontroverzni jer se često ističe da je Edvard želeo da se određeni delovi njihove imovine nakon Valisine smrti vrate britanskoj kraljevskoj porodici. Šuc je iznela i vrlo ozbiljne optužbe, tvrdeći da su medicinske sestre koje je angažovala Blum vojvotkinju držale pod jakim lekovima, zbog čega je bila gotovo potpuno nesvesna onoga što se dešava oko nje.

Te tvrdnje ostale su deo mračne i teško proverljive priče o Valisinim poslednjim godinama, ali su snažno oblikovale kasniji utisak javnosti o njenom kraju. Kako je Valis sve više gubila sposobnost prepoznavanja ljudi i razumevanja sopstvene situacije, Šuc je 1978. donela bolnu odluku da ode. Za ženu koja je godinama bila uz vojvotkinju, to je bio težak prekid, ali je smatrala da više nema uticaja ni mogućnosti da pomogne. Nakon toga Valisina izolacija postala je još izraženija. Njeni voljeni psi navodno su uklonjeni iz kuće, uz obrazloženje da predstavljaju mogući rizik od infekcije. Usluge frizera i uobičajena nega, koje su nekada bile sastavni deo njenog identiteta i javne slike, postepeno su ukinute ili svedene na minimum. Luksuzna kozmetika zamenjena je jeftinijom, a uslovi u kojima je živela, prema svedočenjima osoblja, bili su sve skromniji i tužniji.

Medicinska sestra Elvir Gozen kasnije je izjavila da je vojvotkinja umrla u bedi i da je bila zatočenica u sopstvenom domu. Takva izjava sažima tragičan paradoks Valisinog života: žena zbog koje je jedan kralj napustio presto, žena koja je decenijama bila simbol luksuza, skandala i visoke mode, poslednje godine navodno je provela gotovo nevidljiva, izolovana i potpuno zavisna od tuđe volje. Prema svedočenjima ljudi koji su je viđali u tom periodu, često je molila da umre i govorila da želi da je Bog uzme. Valis Simpson, vojvotkinja od Vindzora, umrla je 24. aprila 1986. godine, u 89. godini života. Njena prijateljica Ledi Dajana Mosli kasnije je rekla da Valisine poslednje godine nisu bile pravi život te da joj je bilo drago što je napokon umrla, koliko god ta rečenica zvučala okrutno. U njoj se zapravo odražavalo uverenje da je smrt za Valis značila kraj dugotrajne patnje. Nakon smrti, većina njene imovine i prihoda od prodaje dragocenosti otišla je Institutu Paster u Parizu. Posebno je poznata aukcija njenog nakita održana 1987. u Ženevi, na kojoj je kolekcija postigla izuzetan uspeh i dostigla oko 31 milion funti. Time je još jednom potvrđen mit o vojvotkinji od Vindzora kao jednoj od najpoznatijih žena od stila 20. veka, iako je novac otišao u smeru koji, prema nekim tvrdnjama, nije bio u skladu sa Edvardovim željama.

Sahrana Valis Simpson održana je u kapeli Sv. Đorđa u Vindzoru i bila je kratka, formalna i bez raskoši kakva se mogla očekivati za ženu koja je nekada stajala u središtu najveće kraljevske drame veka. Na kovčegu je bio samo jedan venac, koji je poslala kraljica Elizabeta II. Sahrani su prisustvovali članovi kraljevske porodice, a Valis je sahranjena uz Edvarda na kraljevskom groblju u Frogmoru.

Prema kasnijem iskazu pokojne princeze Dajane, upravo je tada prvi i jedini put videla kraljicu kako plače. Tako je završio život žene koju su jedni smatrali zavodnicom i krivcem za abdikaciju, drugi žrtvom hladnog aristokratskog sveta, a treći osobom koja je, volela to ili ne, promenila tok britanske istorije. Valis Simpson decenijama je bila simbol skandala, elegancije, ambicije i zabranjene ljubavi. No, njene poslednje godine otkrivaju sasvim drugačiju sliku: ne sliku glamurozne vojvotkinje, nego usamljene, bolesne žene čiji je kraj bio obeležen tišinom, strahom i gubitkom kontrole nad sopstvenim životom.