Ljubomir Bandović za Kurir o serije Sablja i stanju u društvu

Već sa 12 godina Ljubomir Bandović zaigrao je na daskama koje život znače u pozorištu „Bora Stanković“ u Vranju, a svakom narednom rolom osvajao je srca publike, ali i kritike. Na nedavnom festivalu u Kanu nagrađen je sa ekipom serije „Sablja“. Nakon svetske premijere i važnog priznanja, utisci o velikom uspehu glumačkog ansambla su se slegli, a serija, koja govori o ubistvu premijera Zorana Đinđića, već na jesen stiže na male ekrane RTS. I dok domaća publika nestrpljivo iščekuje prve kadrove, dramski umetnik u razgovoru za Kurir deli utiske o procesu snimanja i patriotizmu, a osvrće se i na podele u društvu.

Kako vam se dopala serija?

– Pogledao sam prve dve epizode i prezadovoljan sam. Pametno je urađeno jer nije crno-bela priča. Nema podele na dobre i loše momke.

Tumačite lik policajca. Da li je on pozitivan lik u priči?

– Jeste, on je dobar čovek. Zato se ljudi i odlučuju za to zanimanje, a onda im se usput desi nešto drugo. U svakom slučaju, kad se penjete na društvenoj lestvici, što je veća visina, veća je i pustoš. U smislu ljudi koji te okružuju i fer igre.

Ima li glumac veću slobodu kada tumači imaginarni lik?

– Ne znam, nisam siguran. Igrao sam i likove koji su stvarni. Pre nekoliko godina sam igrao Svetozara Miletića. Nije to ništa manje uzbuđenje prilikom pravljenja uloge. Koliko god da su likovi stvarni, glumac je taj koji ga gradi.

Može li se izbeći to blato u koje nas gura život?

– Ne može. Civilizacija je takva. Nije ovo vreme gore, niti bolje u odnosu na život pre 300 godina. Onog trenutka kad su ljudi pomislili da treba da vladaju, sve je počelo. Samo se menja naslov, a knjiga ostaje ista. Mislim da se od robovlasništva ništa nije promenilo.

Da li je naša zemlja spremna za priču o Zoranu Đinđiću? Da li smo se dovoljno odmakli od tog događaja da možemo realno da sagledamo stvari?

– Nadam se da će te podele u društvu proći u jednom momentu. Mislim da će tek reprizna prikazivanja serije više značiti. Premijera „Sablje“ će potvrditi podele među ljudima, a tek će u repriznom terminu shvatiti kontekst svega toga i način na koji se priča. Serija nudi neku vrstu miligramaže pomiretina. Nekih 500 miligrama. Pomiretin pre svega sa sobom, da se rasteretimo ideje da nam je potreban spasilac, jer sami sebe treba da spasemo.

Nagrada za ekipu serije u Kanu predstavlja veliki uspeh. Mislite li da je ona neki vid odskočne daske za dalji razvoj domaće kinematografije?

– Naša kinematografija je armirana onda kad su veliki radili ovaj posao. Na nama je da to nasleđe ne devalviramo, već da, ako možemo, podignemo tu lestvicu. Talentovan smo narod, brzo učimo i imamo dobre škole. Ništa nije crno-belo, osim mog Partizana. Moramo shvatiti da su to slojevi, kao kad se čisti luk. Mi nemamo strpljenja da učimo i jedva čekamo da nečemu damo ime. I onda upiremo prstom i govorimo da je neko patriota, a neko drugi nije. Hrlimo u mišljenje, umesto da ga stvaramo.

Ko je po vašem mišljenju danas pravi patriota?

– Patriota pokupi papirić sa ulice, zasadi drvo, gurne auto koji je stao. On se nasmeje detetu i voli sebe. Ako niste sa sobom na ti, kako da očekujete da s drugim ljudima imate kontakt? Ljudi su zarobljeni u ideji o sebi i niko neće da zastane i razmisli ko je. Toliko smo svi različiti da smo postali isti. Isključite ton i nećete znati da li smo u Francuskoj ili u Srbiji. Nema nigde jeleka, anterije ili francuske beretke. Svi smo postali civilizacija. Što je na jednom nivou super, tako treba da se shvatamo. Mi smo jedna jedinka među osam milijardi. Svi imamo istu muku, jer sve što želimo ne postoji u realnosti. Tragamo za mirom, ljubavlju, razumevanjem i poštovanjem. Nijedna od tih kategorija nije opipljiva. Kako doći dotle? Sigurno nećemo materijalnim bogatstvom, već skromnošću, čitanjem, prihvatanjem tuđeg mišljenja, suočavanjem svog mišljenja s tuđim i tako dalje. Namera odvaja svađu od dramskog sukoba.

Možemo li ostaviti mlađim generacijama te vrline?

– Možemo sve, ali je teško. Uvek biramo lakši put. Moramo baš da zglajzamo i da se desi šumski požar da bismo se setili koliko smo mali. Idite na bilo koju planinu, stanite pred talas ili uđite u brzu reku i videćete kako ćete brzo da se vratite u realnost i na propisanu veličinu. Bol je takođe dobar prijatelj, jer nas tera da budemo skromni. Prodali su nam ideju o srećnom kraju i onda živimo sa idejom da će doći dan kada će sve biti u redu. Ako taj dan postoji, to je smrt na zemlji, a onda sledi raj. Verujem da i tamo treba da se radi, ne može sve samo od sebe.

Nedostaje li vam duh Vranja u Beogradu? Idete li za praznike u zavičaj?

– Ne. Imam nekoliko prijatelja u Beogradu i lako se prešaltam kao na času dikcije. Odem ponekad u Vranje i kod svojih roditelja. Najveći deo svog života proveo sam u Beogradu, a uvek sam kao klinac bežao iz Vranja u Adrijevicu kod babe. Tamo niko nije smeo da me pipne (smeh).

Koliko se razlikuje život u manjoj sredini od onog u velikom gradu?

– Ljudi u svim manjim sredinama se trude da žive jedni s drugima, a ovde u Beogradu mi živimo jedni uprkos drugima. Da li ste gledali film gde svi igraju glavne uloge? Ne. Živite u Beogradu taj film gde svi igraju glavne uloge. Svi su toliko oguglali na komšiju, na bližnjeg svog, jer o svima se radi.

Bonus video:

Kurir