radiobalkanfox
Pevačica Svetlana Bajić, poznatija javnosti kao Mala Cana suočila se sa gubitkom supruga, pevača Andrije Bajića, koji je bio 41. godinu stariji od nje.
Mala Cana trenutno prolazi kroz težak period, jer ju je sve tek sada sustiglo, s ozbirom da se u periodu njegove sahrane sukobljavala sa njegovim ćerkama.
– Nisam nikako. Ja nisam znala šta znači, ja sam možda pre bila zaljubljena u nekoga, ali volela nisam. Ja sam pored mog Andrije saznala šta znači voleti. Upoznala sam šta znači ljubav, voleti ženu, voleti čoveka, tek kada sam upoznala mog Andriju, kaže mala Cana koja je nedavno obeležila 40 dana od smrti pevača.
– Pomen je bio zakazan u 10 časova, ja sam kasnila tri minuta, trčala sam da dođem. Desilo se to da sam ja stala da uzmem cveće, gospođa jedna mi je prišla, zagrlila me, a ja sam već psihički dosta bila potresena i meni je tu pozlilo. Jedva sam se povratila da bismo mogli da nastavimo put. Sama sebi sam govorila: “Cano, ti ovo moraš da izdržiš. ”Moj očuh kad je preminuo, ja sam posle pola godine pala u nesvest, kad je moj Andrija preminuo, mislila sam da neću preživeti.”
“On je kroz mene živeo mladalački”
– Četrdeset dana jeste prošlo, ali meni je svaki dan kao prvi. Hvala svim prijateljima i kolegama, svima koji su zvali. Prihvatiće me ovakvu kakva jesam. Moja publika koja me voli će me prihvati ovakvu kakva jesam. Jer kažu vreme leči sve. Udaš se za drugog, žena izgubi dete. Ja sam isto izgubila bebu. To je moja tuga uvek kad god vidim dete. I za mene svako dete, to je moje dete. I svakom detetu sam gledala da pružim, da dam, da ga zagrlim. Ja to najbolje mogu da osetim kako izgleda. Ja to dete nisam imala prilike da zagrlim, ali taj osećaj gubljenja, ne mogu da merim sa mojim Andrijom jer nažalost kažem, nisam rodila to dete. Jesam ga nosila neko vreme u sebi, ali ga nisam rodila. Izgubila ga jesam, moj greh je to pred Bogom, ali moj Andrija je nešto što sam doživela što je bio pored mene. On je prihvatio život sa mnom bez da kažem reč volim te, nego poštovanje, privrženost. Ja sam u njemu našla nešto što nisam imala. Zavolela sam ga, priča u suzama prisećajući se života koji je imala sa Andrijom iako su ih mnogi osporavali zbog razlike u godinama.
– Kad je on došao iz Amerike, bio je na turneji, on je pravo došao kući, ostavio kofere i došao kod mene i odmah me zagrlio. Mi smo samo ćutali i stajali. Tad sam ja shvatila šta znači voleti. Kad se nešto sporečkamo, on je uvek meni govorio ti moraš da budeš moja damica, moja ženica. On je kroz mene živeo mladalački. Ja sam njega tako i oblačila. Moj Andrija je nastupao do zadnjeg dana. Ta bolest kad je nastala, nastupao je. Živeo je punim plućima. Putovali smo. Išli smo i na more, gde god je hteo. Voleo da ide najviše kod moje familije. Ja sam insistirala da odlazimo u Jabučje kod njegove familije. Oni nisu imali te odnose. Ne znam zašto ne želim da znam. On kao da je živeo u nekom strahu.
Ipak, stvari nisu tekle po planu kada je prihvatanje porodice u pitanju.
– Kad sam ušla u tu porodicu, ja sam mislila to je idealno. Ja sam čak mom tati pričala: “Bože tata, moji su razvedeni kako su oni idealni.” Dok ne pojedeš kilo soli sa nekim i zatvoriš vrat ti ništa ne znaš. Ne znaš kako ta porodica živi. Mene nije to zanimalo. Ništa ga nisam pitala što nije želeo da mi kaže, ističe ona i dodaje:
– Čak postoje i ormani koje nisam otvarala. Brisala da, ali nisam otvorila, jer me nije zanimalo. Živela sam, brisala, čistila kao i svaka žena normalna, ali nisam otvorila. Volela sam da sednem sa njim i on tako sedne na pod, izvadi svoje slike. Ja sam volela da gledam te članke. Uživala u njegovom životu, gledala i učila kako da svoju karijeru, iako sam počela pre njega, gradim. Što je rekao poznati harmonikaš i kompozitor Novica Patalo: “Ti si Cano u pevanju jedan nebrušeni dijamant.” Taj neobrušeni dijamant je obrusio moj Andrija i napravio od mene to što jesam.
Teški dani u bolnici
Međutim, Bajićeva bolest se pogoršala.
– Ja sam svaki dan bila na VMA, od sedam do devet. Da li je jeo, pio, vidim ga ako spava, ja ga samo poljubim izađem napolje. Kad je noć, ja odem kući – rekla je Cana sa očima punim suza.
– Moj Andrija je trebalo da dođe u petak kući. Ja sam odmah kupila šetalicu, pa ću ja biti pored njega, pa će polako opet prohodati kao što je i pre. Nije on odmah mogao da ustaje. Zašto nije hteo da govori deci? Ja u to ne želim da se mešam. To je između njega i njih. Ja sam njima javljala sve i on se bunio. Znači, tu je postojao neki jaz. Ja sam opet popunjavala taj jaz i javljala, imala dogovor da im sve javljam. Dan pre toga ja trpim nasilje u Pančevu od njegovih kćerki. Prvo vređanje ispred vrata gde čekamo da uđemo. Trebalo je da se radi neka analiza krvi. Ja sam papir dala njegovoj starijoj kćerki i rekla vidite šta možete da se uradi. Ja pišem njegovom kardiologu, da li on nešto može da pomogne.
Mala Cana kaže da je u bolnici nastao haos zbog kojeg je policija reagovala i da od tada traje njihova borba ne samo oko imovine nego i oko svih stvari vezanih za lečenje, a onda i sahranu Andrije.
– Htela sam da se svi se organizujemo, vi kao deca, ja kao supruga. Nisam ih odbacila. Tu je počela da me vređa njegova srednja kćerka. Stala pored mene i čita poruku. Prvo, to je nekulturno. Čak sam i njegovoj mlađoj kćerki poslala tu poruku zbog čega me je vređala da zna. I poslala nalaz. Ja prilazim kod njega, počinju da viču na mene. Vidim da nešto nije u redu. Počinju da se raspravljaju sa mnom. To su uvrede bile katastrofalne: “Ma šta ti više hoćeš?” Hvataju da me vuku. On gleda i moli ih po imenu. “Nemojte da je udarate.” Ja doživljavam nasilje, dolazi policija, sve se zavodi. One su rekle: “Došlo je do guranja.” U redu je, to ćemo videti na sudu. To se vodi tako na javnom mestu u bolnici ispred, ispred njegove postelje. Čime sam ja to zaslužila? Mene je život u toj kući naučio kad sam prvi put imala problem da snimam, jer sam bila svesna, jer sam bila svesna da ja tu nemam dokaza. Ja sam sve snimala. Svaku priču o njemu.
“Nisu mi dali da uzmem njegove stvari”
Na komemoraciji, sahrani i pomenu njegove ćerke su je ignorisale pa nam je bilo jasno da se situacija nije promenila.
– Ja toliko imam boli, da ja nemam mesta za drugu bol ili da me nešto povredi. One na komemoraciji nisu povredile mene. Na toj komemoraciji je postojala slika mog supruga gde su sve kolege i svi koji su došli prekrstili se ispred slike. Jel su se deca prekrstila? Ti si došla na komemoraciju, to je osnovno. Nisu mi dali da uđem unutra da uzmem stvari, nego mi njegov zet kod garaže na ulici mi daje njegove stvari. Ja lepo dođem u policiju Voždovac. Ne može meni niko da naredi. Ja sam došla s policijom. Imam i snimak i za njega (prim aut zeta) šta je rekao šta će mu uraditi kad izađe iz bolnice. On me je na VMA vređao, a moj Andrija je to čuo. Oni nisu hteli ni policiju da puste unutra. Ne daju mu da uđe, niti on ulazi, jer po zakonu nema prava. Samo sam htela da odaberem najlepše stvari da sahranim mog supruga. Tražila sam ili kaput ili kožnu jaknu njegovu, u tome je uvek išao, kao gospodin. Oni su mi poslali jednu jaknicu koju ja ne znam, niti je on ikad obukao, niti je dobio kaput, niti je dobio kožnu jaknu, niti je dobio frulu. Htela sam da mu stavim frulu. To je njegov prvi instrument koji je svirao i gde god je odlazio samo je vadio iz džepa i svirao. Posle je sveštenik posredovao između nas, objašnjava pevačica.
Dodaj komentar