radiobalkanfox
Svetlana Tomić, poznatija javnosti kao Mala Cana, suočava se sa gubitkom 41 godinu starijeg supruga, pevača Andrije Bajića. Mala Cana je sada za naš portal, slomljena od bola govorila o Andrijinim poslednjim danima života, neostvarenoj želji da sa njim ima dete, ali i odnosu sa njegovim ćerkama, koje su, kako ona kaže, jedva čekale da joj vide leđa, te da izađe iz kuće u kojoj je živela sa Andrijom.
Mala Cana je sve vreme tokom razgovora držala Bajićevu sliku u ruci, ljubila je i plakala, govoreći o neostvarenoj želji da sa Andrijom ima dete.
– To mi je najlepši deo mog života koji sam imala od kad sam se rodila. Teško mu je bilo da ja ostanem bez dece i govorio je da je to velika žrtva da ja nemam decu. Mi smo razgovarali sa doktorom i on je rekao da nije problem da mi pokušamo, ali zbog njegovih godina, dete ne bi možda bilo kako treba. Međutim, ja sam mu rekla da je to moje dete. Onda je meni je on rekao u jednom momentu: “Znam, dušo, to bi bilo dobro. Voleo bi.” I stvarno je voleo. Uvek smo se šalili. Govorila sam mu: “Ti ćeš znati, čim uzme frulu da svira, da je tvoje.” On je meni rekao: “Dušo, i ovako ti život nije bio lak i već si izgubila jednu bebu, da je veliki rizik, da se rodi dete, a da nije zdravo.” Da on ne bi mogao da podnese da taj takav teret ja nosim. Ja sam njega prihvatila takvog kakav jeste, da on, hvala Bogu, ima porodicu koju sam ja poštovala i do samog momenta njegove smrti. Čak ni sad nisam rekla nijednu pogrdnu reč za njih, niti ću reći, sem istinu kako smo živeli.
Cana ističe da nakon smrti supruga nije u kontaktu sa njegovim ćerkama.
– Ne. Ja sam sad sama. Nisam kod kuće, jer teško mi je da idem tamo gde nema njega. Sedim ovde kod moje kume, držim njegovu sliku. I plačem. Hoću da ga ožalim sama. Svi viču: “Nemoj da plačeš. Nije dobro za tebe, nije za zdravlje dobro.” A kad je dobro, a kad treba? Držim njegovu sliku i ljubim je stalno. Gledam. To mi je sve što mi je ostalo.
Sa kndelom u grlu je govorila i o poslednjim danima njegovog života.
– Zadnjih pet dana, kad je ležao gore na nefrologiji, primetila neke stvari kao laik. On je nosio kateter i brinula sam o njemu. Čak i ako nisam završila medicinu, ja sam mu taj kateter menjala jedne noći kad je zapušio da bi mu bilo lakše, jer je imao jake bolove zbog toga. Kad se bešika zapuši. Uvek sam mu davala snagu da prihvati to kao što je prihvatio i štap . Da prihvati to i da se sa time živi i da ljudi mladi žive sa tim. On je bio jako razuman i bilo mu je drago da je imao osobu pored sebe koja u nijednom momentu nije bila gadljiva. Prošli smo svašta zajedno, i kad je imao trombu u nozi, pa infekciju, kamen u žuči, pa je trebala operacija. On ne sme da se operiše, a dobijam od doktora njegovog nefrologa da ukoliko primi anesteziju ili nešto neće se probuditi. Idem, molim doktora da se to sanira. To su bile jake borbe. Sve smo uspevali – priča Mala Cana jecajući i dodaje:
– Pa je dobio bolničku bakteriju, ne može da hoda, da ode do kupatila. Ja ga vodim. On nije dozvoljavao ni hteo ni da ga neko tako vidi, kad ga sredim, kad je čist, onda je sve okej.
Mala Cana je napustila kuću u kojoj je živela sa Andrijom, a kako nam je objasnila, potpisan je ugovor, kojim je on ostavio vikendicu ćerkama.
– On ima tu vikendicu koja se vodi na njega. On je hteo da je prepiše na mene, a ja sam mu rekla: „Dok si ti živ i dok ti dišeš, to je tvoja kuća na tvoje ime, tvoje prezime.” Čak sam uspela da prebacim i račune na njegovo ime i prezime, da sve stiže tu. On je njima dao tamo kuću za koju su one napisale podelu. Isto posedujem kao dokaz. On je bio uveče uznemiren jako i rekao: „Idemo za Beograd, da rešimo to.” Pitala sam ga: “Jesi ti video šta potpisuješ?” On je rekao: „Ne. Sad ću da im tražim.” Međutim, mi smo dobili ugovor koji je sastavljen gde on nije imao čak ni pravo užitka. Kada smo otišli kod notara, bile su dve ćerke, starija i mlađa. Srednja je bila na moru. I počeli su da čitaju. Ja sam mu samo jedno rekla: “Andrija, ja ću potpisati sve, ali, da li ti znaš šta znači nemati pravo užitka? Jesi ti to tražio?” On je ćutao, gledao me. On je meni rekao: “Ja ne znam šta ću da radim. Ja ne znam više kome da idem.” Onda je u jednom momentu rekao: “Meni dođe da odem da se obesim u garažu.” Ja kažem: “Jesi ti normalan? Šta pričaš, priseban čovek? Zašto da se besiš, zbog koga?” “Molim te”, kaže, “potpiši, molim te potpiši.” On je mene molio da potpišem pošto sam ja kao supruga isto imala pravo užitka. Rekla sam da ću potpisati, ali i istakla da zna kad bude to potpisao da više nemaš nekakve veze sa tim, da može da bude samo gost, ta kuća se više ne vodi na tebe. Znači, vodiće se na njih. I kad smo seli kod notara i kad je pročitala notarka sve to, on je rekao: “Ja imam nešto da dodam. Da li možete samo da upišete da imam pravo užitka?” One su skočile i rekle: “Štaaa?” Počele da se deru: “Ona te nagovorila.” Ja sam za sve bila kriva. To se dodalo i odštampalo. One su bile uznemirene i ljute zbog toga što je on tražio pravo užitka. Ta notarka je rekla: “Gospođo, svaka vam čast na ovome”, a njemu je rekla da želi lep i dug život.
Pevačica se sa knedlom u grlu prisetila i reči koje joj je uputila Andrijina ćerka, govoreći joj da jedva čeka dan kada će joj otvoriti vrata da izađe iz kuće u kojoj je živela sa pevačem.
– Njegova mlađa kćerka u jednom momentu mi je rekla, dok smo živeli još tamo, Andrija je otišao u udruženje. O celoj kući sam vodila računa, iako je ona živela sa nama. Ona je ušla unutra i počela da se dere na mene da izađem iz kuhinje. Ja sam pozvala Andriju. Andrija je bio na vezi i ona nije htela da priča sa njim i samo mi je ostalo u glavi, a zna i ona šta je rekla: “Živim za dan kad ću da ti otvorim vrata da izađeš odavde.” Ja sam joj samo rekla: “Da li znaš šta si rekla?” Ona je rekla: “Da.” Ja kažem: “Ti živiš za dan kad će tvoj otac da umre.” I ona me gleda. Ja kažem: “Ja ću izaći iz ove kuće onog momenta kada Andrije više nema. A ti razmisli šta si rekla.” I normalno, otvorila mi je vrata i kazala mi je da idem gore u sobu spavaću koju smo samo mi posedovali. Čim je on legao u bolnicu, one ni u jednom momentu mene nisu pozvale da kažu: “Ej, dođi, nemoj da budeš sama.” Ja ću posle dostojanstvenog ispraćaja svog supruga kontaktirati njih, ne lično, da dođem jedan dan po svoje stvari, ukoliko su stvari bačene ili nešto urađeno sa njima i za to postoji zakon. Andrija mi je rekao da uzmem moje i njegove stvari i rekao je da mi više nemamo šta da tražimo tamo u Beogradu i da se ne sekiram i da ga čekam kući. Eto, to je bilo kad je bio u bolnici, on je pitao: “Dušo, jesi li išla ovamo?” Ja sam rekla: “Ne, nisam išla u Beograd.” Rekao je: “Nemoj da se sekiraš, sve znam. Nećemo ići tamo u Beograd ni ti, ni ja.”
Na pitanje da li danas ima gde da se vrati da živi, ako je vikendica ostavljena ćerkama, kaže:
– On i ja smo napravili ugovor o izdržavanju za tu vikendicu. On je hteo da je proda, da kupi meni kuću negde i da to odmah bude na moje ime, da ne bi me njegove ćerke dirale, bojao se. Ja sam rekla: “Ne, mi nemamo decu i želim da ostanem, da ostane ta vikendica, ako već hoćeš da je ostaviš” – priča Cana i dodaje:
– Ja sam preživela taj moždani. Padala sam, njemu je to bilo teško. Rekla sam ako mi se nešto životno desi ili ugrozi, da kažu Andriji pošto ja imam taj ugovor o izdržavanju i kao njegova supruga da ako mi se nešto desi, on bi onda ostao vlasnik 1:1, da on njima ostavi ako se meni nešto desi, jer ipak sam bila jako ugrožena sa tim moždanim udarom. Jako mi je bilo loše i bojala sam se. Andrija je rekao da ne pričam tako. Bio je uz mene.
Dodaj komentar