Mara Sušac živela je 104 godine

Kada je sa gotovo sto godina otišla u hrvatski konzulat u Mostaru da produži pasoš, Mara Sušac uspela je da nasmeje sve zaposlene. Nije joj bilo jasno zašto joj dokument produžavaju samo na deset godina, pa ih je kroz šalu pitala ko će ponovo dolaziti da ga menja. Kada je pasoš preuzela, imala je spreman i odgovor: “Vidimo se 2028. godine.“

Mara je rođena u Trebižatu kod Čapljine. Već sa četiri godine ostala je bez majke, a 1945. godine, kada je imala samo 24, izgubila je i supruga. Za njega je kasnije govorila da je bio „najlepši u celom mestu“. Venčali su se u Sarajevu, gde su jedno vreme i živeli, a on je tamo svirao.

Posle njegove smrti ostala je sama sa ćerkom, brinula je i o svekrvi, a život je nastavila bez mnogo prostora za predah. Ćerku je podigla, napravila kuću u mostarskom naselju Ilići i decenijama radila poslove koji su zahtevali ozbiljnu fizičku snagu. Govorila je da joj je upravo snalažljivost pomogla da preživi i najteže godine, uključujući ratna vremena.

Rad je za Maru bio nešto sasvim prirodno. Pred kraj života i dalje je iza kuće imala baštu u kojoj je gajila paradajz, papriku i drugo sezonsko povrće, dok je komšijama delila trešnje i smokve koje bi sama ubrala. Čudila se kada bi je neko pitao kako u tim godinama još uspeva da radi oko zemlje.

Sećajući se mlađih dana, pričala je kako bi veliki komad zemlje prekopala za svega nekoliko sati. Radila je u duvanskoj industriji, zatim u ciglani, a penziju je dočekala u fabrici „Lasta“. Ali posao u fabrici bio je samo jedan deo njene svakodnevice.

Bavila se poljoprivredom, a ono što bi proizvela vozila je na pijacu u Sarajevo. Uz to je odlazila u Italiju po farmerke i posteljinu, koje je kasnije prodavala. Sama je govorila da je upravo zahvaljujući poljoprivredi i toj trgovini uspela da napravi kuću u Ilićima.

Pasoš joj nije bio potreban samo kao dokument koji stoji u fioci. Mara je i u poznim godinama želela da putuje. Kada su je novinari posetili 2018. godine, spremala se da izvadi i ličnu kartu kako bi lakše prelazila granicu, a imala je i vrlo konkretan plan – da ode kod ćerke Jele u Nemačku.

Nije želela ni da joj najavi dolazak. Planirala je samo da se pojavi na vratima i iznenadi je.

I u tim godinama sve telefonske brojeve znala je napamet, a na granici su joj, kako je pričala, policajci često sa nevericom gledali datum rođenja u dokumentima.

Jedan detalj iz njenog života posebno je iznenađivao ljude. Lekarski karton otvoren joj je tek u dubokoj starosti, svega nekoliko godina pre nego što je postala poznata javnosti. Povod su bili bolovi u kolenima, a kada se pojavila u ambulanti, lekarka nije mogla da veruje da ga ranije nije imala.

Mara je imala jednostavno objašnjenje.

– Šta će mi karton kad me ništa ne boli – govorila je.

Imala je svoja pravila za dug život

Kada bi je pitali kako je uspela da doživi tako duboku starost, Mara nije nudila nikakvu veliku tajnu. Imala je, međutim, niz navika kojih se čvrsto držala. Najviše je volela povrće, posebno zeleno, izbegavala je masnu hranu i nije volela ni hranu ni piće direktno iz frižidera.

– Što danas skuvam, to pojedem – govorila je, dodajući da joj hladna hrana i piće nikada nisu prijali.

Volela je i toplu kamilicu ili mleko pre spavanja, povremeno čašu belog vina posle ručka, dok rakiju, kako je sama pričala, nije pila već je koristila za masažu. Kafu je s godinama gotovo sasvim izbacila, a dan je počinjala rano, oko šest ujutru.

Ipak, jedno pravilo smatrala je važnijim od svih ostalih. Govorila je da čovek ne treba da „kupi u sebe brige“, odnosno da ne gomila nervozu i probleme koje ne može da promeni.

Mladima je savetovala da ono što imaju pred sobom rešavaju umesto da danima nose teret u sebi. Tvrdila je da bi, da je živela drugačije, odavno „bila pod zemljom“.

Možda upravo ta rečenica najbolje dobija smisao kada se pogleda njen život. Ostala je bez majke kao dete, bez muža kao vrlo mlada žena, sama podigla dete, radila teške poslove i prošla kroz ratove, a ipak je ostala zapamćena po humoru i energiji.

Imala je i vrlo preciznu želju za dan kada je više ne bude. Porodici je naglasila da na osmrtnicu ne stave neku od novijih fotografija.

– Nisam se ja stara rodila – govorila je kroz smeh, insistirajući da pronađu fotografiju iz mlađih dana.

Kada je 2025. godine preminula, iza nje su ostali ćerka Jela, dvojica unuka, dvoje praunučadi i četvoro čukununučadi. Zvanični dokumenti navode da je rođena 1921. godine, mada su njene komšije godinama tvrdile da je zapravo rođena 1919, uz objašnjenje da su se deca u to vreme ponekad prijavljivala sa zakašnjenjem. Taj podatak nikada nije zvanično potvrđen.

 Video: 5 namirnica za dugovečnost