radiobalkanfox
Povodom 15 godina od smrti Petra Kralja, Atelje 212 je organizovao izložbu fotografija u njegovu čast.
Milan Caci Mihailović, blizak prijatelj i kolega, ističe njihovo 39-godišnje prijateljstvo i brojne zajedničke predstave.
Povodom 15 godina od smrti velikog glumca Petra Kralja, Pozorište Atelje 212 priredilo je izložbu fotografija iz svoje arhive pod nazivom „Živeo život Pera Kralj“.
Bio je to povod da se kolege, prijatelji i poštovaoci prisete umetnika koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskom glumištu, ali i čoveka koga su ljudi voleli zbog njegove dobrote, neposrednosti i skromnosti.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
Među onima koji su sa Perom Kraljem proveli decenije na sceni i van nje je i glumac Milan Caci Mihailović, koji je sa njim delio pozorišne daske gotovo četiri decenije. Njihovo prijateljstvo bilo je ispunjeno zajedničkim predstavama, putovanjima, gostovanjima i brojnim anegdotama koje ni protok vremena nije izbrisao.
Foto: Dalibor Danilović / Ringier
– Tu bi mi bilo potrebno više dana da vam objasnim i ispričam po čemu ga se sve sećam. Sama činjenica da sam sa Petrom u Ateljeu 212 igrao okruglo 39 godina, od 1972, kada sam došao kao tek diplomirani glumac, dovoljno govori. Moj prvi zadatak bio je da uskočim u predstavu „Purpurno ostrvo“ Mihaila Bulgakova, u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Pera je tada imao 32 godine i igrao je fenomenalno. Od predstave do predstave nekako smo išli zajedno – priseća se za “Blic” Milan Caci Mihailović.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
Njih dvojica zajedno su odigrala petnaestak predstava, a neke od njih dugo su bile na repertoaru. Među naslovima koji su obeležili njihove zajedničke glumačke godine bili su „Divovi sa planine“ Luiđija Pirandela, u režiji Paola Mađelija, „Sveti Georgije ubija aždahu“, ali i nezaboravni „Kosančićev venac“, u kojem je Kralj igrao zajedno sa Enverom Petrovcijem. Njihova saradnja nije se završavala na pozorišnoj sceni, već su često bili partneri i u televizijskim dramama.
– Mnogo je toga. Bilo je mnogo dugovečnih predstava, pa smo iz godine u godinu išli zajedno. Na televiziji smo takođe snimali više drama i nekako se desilo da budemo tandem. Moja priča o Peri je veoma duga. Napisao sam na dvadesetak strana sećanja na sve što smo prošli od 1972. godine do njegovog odlaska, da se ne zaboravi. Bilo je tu mnogo lepih trenutaka – kaže glumac.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
Iako je prošlo 15 godina od Kraljeve smrti, Mihailović smatra da veliki umetnici ne smeju da budu prepušteni zaboravu. Upravo zato mu ovakve izložbe mnogo znače, jer čuvaju uspomenu na ljude koji su svojim talentom i ličnošću obeležili jednu epohu.
– Mi često zaboravljamo velike glumce. Ali, eto, ima i nas koji ne damo da zaborav učini ono što je ružno – ističe Mihailović.
Posebno mu je ostalo u sećanju kada su poslednji put zajedno nastupili. Bilo je to 27. januara 2011. godine, na Svetog Savu, u Udruženju književnika Srbije. Petar Kralj preminuo je u novembru iste godine.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
“To se najbolje moglo videti na njegovom ispraćaju”
Ipak, uspomene na njega nisu vezane samo za pozorište i velike uloge. Mihailović se sa osmehom priseća njegovog odnosa prema ljudima, druženja i spontanosti zbog kojih je bio omiljen gde god bi se pojavio.
– To se najbolje moglo videti na njegovom ispraćaju. Kolone ljudi stajale su u redu da uđu i poklone se Peri, a redovi su se protezali i izvan groblja. Ljudi su ga voleli. Umeo je sa ljudima, bilo da ih sretne u pozorištu ili negde usput. Često je kasnio na probe, ne na predstave, jer bi sreo jednog čoveka, pa drugog, pa bi zastali da popričaju i nazdrave. Ima mnogo divnih priča vezanih za to – govori naš sagovornik.
Njihova bliskost ogledala se i u svakodnevnim, naizgled običnim situacijama. Jedno vreme Mihailović ga je vozio kući, jer Kralj nije vozio automobil, a stanovali su relativno blizu. Kasnije su postali i komšije, kada se Petar iz Rakovice preselio u blizinu Kalenićeve pijace. Glumac se posebno seća kako su mu pomagali prilikom selidbe.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
– Nosili smo pešice tepihe, lustere i razne stvari na osmi sprat zgrade u kojoj su živeli i on i Zoran Radmilović. Bilo je tu mnogo divnih večeri, putovanja i gostovanja. U Budva teatru smo zajedno radili „Kanjoša Macedonovića“. To su nezaboravne stvari – priča Mihailović.
Za njega je Petar Kralj bio mnogo više od velikog glumca. Bio je spreman da pomogne i onima koje ne poznaje, ali i izuzetan kolega, kakvog svaki glumac može samo da poželi.
– Bio je takav, naravno. Čovek široke ruke. Uvek je bio najbolji za druge. A ono što je najvažnije u pozorištu jeste da je bio fantastičan partner. Kada imate dobrog partnera, onda ste i vi bolji. Sa Perom sam odigrao ko zna koliko predstava. Igrali smo čak i „Ratne drugove“ Vinavera u Teatru poezije, samo nas dvojica, kao i komad Brane Petrovića „Kad gori čovek“, u režiji Vide Ognjenović. Ne mogu ni da vam opišem koliko je divnih i nezaboravnih uspomena vezano za tog čoveka – kaže Mihailović.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
Jedna od najemotivnijih uspomena vezana je za poslednji susret u bolnici. Iako mu nije bilo lako da ode i vidi prijatelja u takvom stanju, želeo je da ga poseti i kaže mu nešto. Zato je, kako priznaje, smislio mali izgovor kako ne bi pokazao koliko mu je teško.
– Bilo mi je neprijatno da odem u bolnicu, a opet sam želeo da ga vidim. Onda sam izmislio priču da sam i ja bio na nekoj kontroli i da sam samo svratio. Zatekao sam ga u stolici, televizor je bio uključen, a oko njega je bilo mnogo flašica vode. To mi je ostalo u sećanju. Prvo što me je pitao bilo je: „Šta ima u Ateljeu?“ A onda me je, i to dva puta, pitao za moje sinove. Bio sam veoma srećan što su i moji sinovi, Vladislav i Petar, imali čast da igraju sa tako velikim glumcem kao što je Pera Kralj – otkriva Mihailović.
Foto: Video Una Škandro / Ringier
O svom prijatelju nije napisao knjigu, ali jeste opširan tekst sećanja, koji je objavljen i u njegovom trećem uspomenaru. Napisao je i pesmu posvećenu Kralju, još 2001. godine, kada je dobio nagradu „Branislav Nušić“. Želeo je da mu na poseban način čestita priznanje, pa je stihove napisao neposredno pred predstavu u Zvezdara teatru.
Na kraju razgovora, smo za upitali šta misli kako bi Petar reagovao kada bi mogao da vidi izložbu posvećenu sebi, Mihailović je odgovorio u duhu čoveka kakvog pamti, skromnog i pomalo stidljivog.
– Možda bi se ušunjao negde ovde. Bio je skroman i stidljiv čovek, ali sam siguran da bi mu bilo milo. Zato ću ja večeras ovde u Ateljeu 212 reći:”Petar Kralj nije umro tog 10. novembra 2011. godine”.
Ovom rečenicom Milan Caci Mihailović najbolje oslikava koliko uspomena na velikog glumca i dalje živi među njegovim kolegama i prijateljima.
Dodaj komentar