radiobalkanfox
Petnaest godina nakon smrti velikog glumca Petra Kralja, njegove kolege i prijatelji i dalje čuvaju uspomene na čoveka koji je obeležio domaće glumište, ali i osvojio ljude svojom dobrotom, skromnošću i neposrednošću.
Povodom godišnjice njegovog odlaska, Pozorište Atelje 212 priredilo je izložbu fotografija iz svoje arhive pod nazivom “Živeo život Pera Kralj”.
Među onima koji su sa njim proveli decenije na sceni i van nje je i glumac Milan Caci Mihailović, koji je sa Kraljem delio pozorišne daske gotovo četiri decenije. Njih dvojica zajedno su igrala u brojnim predstavama, putovala, gostovala i stvarala uspomene koje Caci i danas čuva.
– Tu bi mi bilo potrebno više dana da vam objasnim i ispričam po čemu ga se sve sećam. Sama činjenica da sam sa Petrom u Ateljeu 212 igrao okruglo 39 godina, od 1972, kada sam došao kao tek diplomirani glumac, dovoljno govori. Moj prvi zadatak bio je da uskočim u predstavu „Purpurno ostrvo“ Mihaila Bulgakova, u režiji Ljubomira Mucija Draškića. Pera je tada imao 32 godine i igrao je fenomenalno. Od predstave do predstave nekako smo išli zajedno – priseća se Milan Caci Mihailović.
Tokom zajedničkih godina odigrali su petnaestak predstava, među kojima su bile “Divovi sa planine” Luiđija Pirandela, “Sveti Georgije ubija aždahu” i “Kosančićev venac”, u kojoj je Kralj igrao sa Enverom Petrovcijem. Njihova saradnja nije se završavala na pozorišnoj sceni, već su zajedno snimali i televizijske drame.
– Mnogo je toga. Bilo je mnogo dugovečnih predstava, pa smo iz godine u godinu išli zajedno. Na televiziji smo takođe snimali više drama i nekako se desilo da budemo tandem. Moja priča o Peri je veoma duga. Napisao sam na dvadesetak strana sećanja na sve što smo prošli od 1972. godine do njegovog odlaska, da se ne zaboravi. Bilo je tu mnogo lepih trenutaka – kaže glumac.
“Ljudi su ga voleli, umeo je sa svima”
Mihailović smatra da veliki umetnici ne smeju da budu zaboravljeni, zbog čega mu izložba posvećena Kralju posebno znači.
– Mi često zaboravljamo velike glumce. Ali, eto, ima i nas koji ne damo da zaborav učini ono što je ružno – ističe Mihailović.
Posebno mu je ostao u sećanju poslednji zajednički nastup, koji su imali 27. januara 2011. godine, na Svetog Savu, u Udruženju književnika Srbije. Petar Kralj preminuo je u novembru iste godine.
O tome koliko je bio voljen najbolje, kako kaže, svedoči njegov ispraćaj, na kojem su se okupili brojni ljudi koji su želeli da mu odaju počast.
– To se najbolje moglo videti na njegovom ispraćaju. Kolone ljudi stajale su u redu da uđu i poklone se Peri, a redovi su se protezali i izvan groblja. Ljudi su ga voleli. Umeo je sa ljudima, bilo da ih sretne u pozorištu ili negde usput. Često je kasnio na probe, ne na predstave, jer bi sreo jednog čoveka, pa drugog, pa bi zastali da popričaju i nazdrave. Ima mnogo divnih priča vezanih za to – govori Milan.
Njihovo prijateljstvo bilo je vidljivo i u svakodnevnom životu. Jedno vreme Caci ga je vozio kući, pošto Petar nije vozio automobil, a kasnije su postali i komšije, kada se Kralj iz Rakovice preselio u blizinu Kalenićeve pijace. Glumac se posebno seća kako su mu pomagali prilikom selidbe.
– Nosili smo pešice tepihe, lustere i razne stvari na osmi sprat zgrade u kojoj su živeli i on i Zoran Radmilović. Bilo je tu mnogo divnih večeri, putovanja i gostovanja. U Budva teatru smo zajedno radili „Kanjoša Macedonovića“. To su nezaboravne stvari – priča Mihailović.
“Bio je čovek široke ruke, uvek najbolji za druge”
Za Mihailovića je Kralj bio mnogo više od velikog glumca. Pamti ga kao čoveka koji je uvek bio spreman da pomogne, ali i kao izuzetnog pozorišnog partnera.
– Bio je takav, naravno. Čovek široke ruke. Uvek je bio najbolji za druge. A ono što je najvažnije u pozorištu jeste da je bio fantastičan partner. Kada imate dobrog partnera, onda ste i vi bolji. Sa Perom sam odigrao ko zna koliko predstava. Igrali smo čak i „Ratne drugove“ Vinavera u Teatru poezije, samo nas dvojica, kao i komad Brane Petrovića „Kad gori čovek“, u režiji Vide Ognjenović. Ne mogu ni da vam opišem koliko je divnih i nezaboravnih uspomena vezano za tog čoveka – kaže Mihailović.
Jedna od najemotivnijih uspomena vezana je za njegovu poslednju posetu prijatelju u bolnici. Mihailović priznaje da mu nije bilo lako da ga vidi u takvom stanju, pa je smislio izgovor kako bi prikrio koliko mu je teško.
– Bilo mi je neprijatno da odem u bolnicu, a opet sam želeo da ga vidim. Onda sam izmislio priču da sam i ja bio na nekoj kontroli i da sam samo svratio. Zatekao sam ga u stolici, televizor je bio uključen, a oko njega je bilo mnogo flašica vode. To mi je ostalo u sećanju. Prvo što me je pitao bilo je: „Šta ima u Ateljeu?“ A onda me je, i to dva puta, pitao za moje sinove. Bio sam veoma srećan što su i moji sinovi, Vladislav i Petar, imali čast da igraju sa tako velikim glumcem kao što je Pera Kralj – otkriva Mihailović.
Printskrin: Youtube/RTS TV lica, kao sav normalan svet – Zvanični kanal
O svom prijatelju napisao je opširan tekst sećanja, koji je objavljen i u njegovom trećem uspomenaru, ali i pesmu još 2001. godine, kada je dobio nagradu “Branislav Nušić”. Stihove je napisao neposredno pred predstavu u Zvezdara teatru, želeći da na poseban način čestita Kralju na priznanju.
Na pitanje kako misli da bi Petar reagovao kada bi mogao da vidi izložbu posvećenu sebi, Mihailović je odgovorio u skladu sa slikom koju je decenijama nosio o svom prijatelju.
– Možda bi se ušunjao negde ovde. Bio je skroman i stidljiv čovek, ali sam siguran da bi mu bilo milo. Zato ću ja večeras ovde u Ateljeu 212 reći: ”Petar Kralj nije umro tog 10. novembra 2011. godine”.
(Telegraf.rs/Blic)
Dodaj komentar