Mileva i Pavle žive na Morinskoj visoravni

Na Morinskoj visoravni, na oko 1.300 metara nadmorske visine, Mileva i Pavle Drvendžija već decenijama žive životom koji je danas gotovo nestao. Okruženi pašnjacima, planinskim vrhovima i surovom prirodom, daleko od gradske vreve, sami proizvode veliki deo hrane, uzgajaju stoku i čuvaju navike koje su nekada bile svakodnevica širom Hercegovine.

Pavle kaže da na Morinama borave još od 1981. godine i da je početak leta najlepši deo godine.

– Mi smo ovde na ispaši otprilike od 1981. godine, neprekidno. Od početka, negde do polovine jula, raj je na zemlji. Cvetna poljana, to je i zdravlje i lepota – priča Pavle.

Danas je na visoravni ostalo svega petnaestak porodica koje i dalje neguju tradicionalni način života i bave se stočarstvom. Nekada je, kako se priseća, ovde bilo znatno više ljudi, a pojedine porodice ostajale su na planini tokom čitave godine.Ipak, samoća mu ne teško pada.

– Pa nije, uvek ima neko da dođe – odgovara kratko na pitanje da li mu je dosadno.

Kod Drvendžija gosti nisu retkost. Putnici, poznanici i ljudi koji žele da vide kako izgleda svakodnevica na planini često svrate do njihove kuće, a Mileva priznaje da joj ni učestale posete ne predstavljaju problem.

– Nije mi teško. Šta ću, ne može mi biti teško. Kad Pavle voli, džaba ti je, moram da udovoljavam – kaže kroz smeh.

Za njih boravak na Morinama nije privremeno rešenje niti način da pobegnu od grada. Pavle nema dilemu gde se oseća bolje.

– Bolje je na planini, visina. Nismo navikli da idemo na more. Ja bih samo pričao sa nekim ljudima, o srpskoj istoriji i sličnim stvarima, nešto da čujem – objašnjava on.

Njegova ljubav prema istoriji traje još od detinjstva. Kada završi dnevne poslove, slobodno vreme najradije provodi uz knjige ili u razgovoru sa ljudima od kojih može nešto da čuje i nauči.

– Uveče sedim po celu noć, preko dana, kad sam slobodan, čitam. Svašta nešto znam, otprilike, iz istorije. I slušao sam priče starijih ljudi od malih nogu, mene to zanima – priča Pavle.

Posebno mesto u njihovom životu zauzima domaća hrana. Mileva i Pavle uzgajaju krave, koze i ovce, a Pavle preuzima i tuđu stoku na čuvanje. Na njihovoj trpezi zato nema mnogo industrijskih proizvoda. Mlečni proizvodi, jaja, pavlaka, šunka i tradicionalna hercegovačka jela uglavnom dolaze iz sopstvenog domaćinstva. Jedan od specijaliteta kojim dočekuju goste jeste cicvara sa pavlakom.

– Posle ovoga i pavlake ništa više ne treba – kaže Pavle.

Na planini se mnogo toga uči posmatranjem prirode. Pavle posebno ističe koliko životinje mogu da osete ono što čovek još ne primećuje.

– Krave, ako će oluja, beže u grupi. Posle toga oluja, sve da odnese. Kakav instinkt imaju – priča on.

Na Morinama se mogu videti i divlji konji, koji se, prema njegovim rečima, već decenijama sami snalaze u prirodi.

– Od 1992. godine konji su napušteni. Sami se snalaze, sami prezimljavaju – objašnjava Pavle.

Njihova kuća čuva i tragove nekadašnjeg života na planini. Koliba je pokrivena tradicionalnim materijalom koji Pavle naziva mačevina, a dobija se od raži.

– To je mačevina, omaćena raž, tako je mi zovemo. Poseje se raž, pa se onda, kad sazri, pokosi. Žanje se srpom, naprave se snopovi, složi se u krug – objašnjava.

Takav način gradnje danas se sve ređe može videti, jer je malo ljudi koji još znaju kako se ovi krovovi prave i održavaju. Zbog toga je Pavle deo zanata morao da nauči sam. U kući su sačuvani i stari drveni predmeti koji su nekada bili deo svakodnevnog života, a neki od njih stari su i oko sedamdeset godina.

Mileva i Pavle posebno su ponosni na svoju decu. Iako su ih školovali u Beogradu, trudili su se da ih nikada potpuno ne odvoje od porodičnog imanja i života na planini.

Pavle se priseća kako su posle položenih ispita dolazili na Morine i gostima pokazivali indekse.

– I one bi, kad polože poslednji ispit, došle iz Beograda, stave indeks na uvid gostima i svima, kako su položile – priča Pavle.

Za njega je bilo važno da uz obrazovanje dobiju i ono što je smatrao temeljem odrastanja.

– Uglavnom, sklonili smo ih sa ulice, iz diskoteka, iz propasti. Odgajali smo ih na prirodnim izvorima, na starinski način. Ispričao sam im svu genezu koju sam znao o regionu, porodična stabla – kaže Pavle.

Mileva, s druge strane, priznaje da joj gradski život ne nedostaje, ali da se uvek raduje kada se porodica okupi.

– Meni ništa ne fali. Samo volim da nam dođu deca, kad dođu. Da im Bog da zdravlja – poručuje ona.

Život na visoravni, međutim, nije samo čist vazduh, prostranstvo i domaća hrana. Jedan od najvećih problema poslednjih godina predstavlja nedostatak vode.

– Ti izvori što tu postoje, smanjili su se, zbog čega – ne znam – kaže Pavle.

Pokušavao je da pronađe drugo rešenje, ali mu je rečeno da se voda nalazi na dubini od oko 160 metara. Bez agregata i struje takav poduhvat za njih nije bio realan.

– Nema načina, nemam agregat ni struju da vuče pumpa i odustao sam od toga – objašnjava.

Ni vreme nije uvek blago. Zimi visoravan zahvataju jaki vetrovi, sneg i mećave, a nagle promene nisu retkost ni tokom toplijih meseci. Mileva i Pavle, međutim, odavno su se navikli na život po pravilima prirode. Za njih Morine nisu mesto sa kojeg treba pobeći, već prostor u kojem se živi sporije, radi više i drugačije meri ono što čoveku zaista treba.

A kada Milevu pitaju kako bi jednom rečju opisala život na visoravni, odgovor je jednostavan:

 Video: Planina Jelica proglašena za predeo izuzetnih odlika