Miona Marković za Kurir o detinjstvu, slavnim precima i planovima

Biblioteka grada Beograda je na neki način druga kuća za glumicu Mionu Marković. Ceo život okružena je knjigama i piscima, dedama Jovanom Markovićem (scenarista „Žikine dinastije“) i Dobricom Ćosićem, ali i tetkom Milenom Marković.

Naša ekipa zatekla je mladu umetnicu u zgradi biblioteke na početku Knez Mihailove, na Svetski dan knjige, ali i na izložbi „Profesor Vladislav Ivković“. Za Kurir Miona je govorila o svojim omiljenim autorima, ali i dedi Vladi, koji je, između ostalog, projektovao i pristanišne zgrade svih aerodroma u bivšoj Jugoslaviji.

Kako je biti deo akcije „Svi smo u biblioteci“, u kojoj poznate ličnosti rade kao bibliotekari?

– Lepo. Učestvujem već nekoliko godina. Moja mama Sara je zaposlena u Biblioteci grada Beograda, tako da sam odmalena vezana za biblioteku. Ona je sada šef marketing službe.

Pre glume studirali ste književnost. Koje knjige su vas oblikovale?

– Razne, ali se to menjalo s godinama. Neke su ostavljale veći, a neke manji utisak. Knjiga „Šta kažeš posle zdravo“ Erika Berna dosta je promenila moj način razmišljanja. Naravno, tu su „Majstor i Margarita“ i „Ana Karenjina“, koje su uticale na moj pogled na život. Trenutno čitam Kjerkegora. Međutim, poezija je nešto čemu se najviše vraćam.

Kada ste otkrili svoju tetku kao pisca?

– Rano još, u tinejdžerskom dobu. Odmalena sam bila okružena njenim knjigama i gutala sam njene pesme.

A Dobricu?

– Stalno se povlači po medijima da sam čula za njega tek sa 14 godina. Naravno da sam znala ko je on, bio mi je deda-stric. Samo tada sam počela da čitam njegove knjige.

Koja vam je omiljena tetkina drama?

– „Livada puna tame“. Veoma mi se dopala i „Pet života pretužnog Milutina“. Naravno, tu su i „Šine“ i „Paviljoni“.

U Biblioteci grada Beograda otvorili ste izložbu o svom dedi. Kakav je bio Vlada?

– On je bio pravi gospodin, onako kako zamišljamo gospodu iz knjiga i filmova. Imao je vrlo blag karakter i veliku posvećenost. Plenio je mirom i nekom unutarnjom radošću. Bio je sam sebi dovoljan, mogao je satima da se zabavlja u svojim dnevnim ritualima. Dok je još bio „mlad“, u njegovim osamdesetim, svaki dan je radio vežbe zagrevanja, koje su nam bile smešne jer sam imala utisak kao da ima čas fizičkog u osnovnoj školi. Svaki dan je merio pritisak ujutru, popodne i uveče, i to po tri puta, pa bi aritmetičku sredinu upisivao i beležio. To su bile fascikle i fascikle, kao da je bio deo nekog medicinskog istraživanja. Obožavao je da gleda tenis i uz njega smo zavoleli Novaka Đokovića, čak se nije nervirao kad Nole gubi, ali mu je strašno bilo milo kad pobedi.

Na koji njegov rad ste najviše ponosni?

– Na pristanišnu zgradu Aerodroma Beograd, sada „Nikola Tesla“ u Surčinu. Tito je nju tih godina otvorio. Bio je to čuveni projekat. Deda je pobedio na konkursu, a sve saradnice su mu bile žene. Jedino ona danas nije srušena. Bio je prijavljen pod šifrom 00001. Nula je bila oznaka za žene u timu, a on je bio jedinica. Puno je radio sa ženama. Dolazile su tih godina sve ekskurzije da gledaju poletanje aviona. Bio je tamo restoran na pisti, a ta zgrada je bila sva u mermeru. Imala je taj krov kao avionska krila. Posle toga je nastavio da radi aerodrome u Rijeci, Dubrovniku i Vršcu. Projektovao je i našu kuću. Deda je tu dodao još jedan sprat.

Trenutno u bioskope stiže vaš novi film „Videoteka“ Luke Bursaća, u kojem vam je partner Relja Popović. Kakvi su bili za saradnju?

– Luku znam još s fakulteta kao vrlo hrabrog i darovitog čoveka. Imao je uvek neki svoj fazon, i to se videlo i na samom snimanju, u pristupu i radu s glumcima. Autentičan je. On ne prekida scenu i nema u njoj klasičnog „stop“.

A Relja?

– Relja je izrastao u odličnog glumca. Divan je partner i od njega sam puno toga naučila.

Čeka nas i treća sezona „Azbuke“. Da li ćete sada dobiti više prostora?

– Radujemo se nastavku rada. Znam da će u trećem delu biti više akcenat na deci. Daleko smo još od početka snimanja. Videćete šta sve čeka Martu.

Bonus video:

Kurir