radiobalkanfox
- Uspela je da na kratko dobije dečji dodatak, ali su joj kasnije ukinuli to pravo zbog formalnog vlasništva nad firmom bez prihoda.
- Pokušaji dobijanja porodične penzije bili su neuspešni zbog birokratskih prepreka i poreskog duga njenog supruga.
Nakon tragične pogibije legendarnog pevača Ljubiše Stojanovića Luisa 31. jula 2011. godine, njegova supruga Silvana Stojanović ostala je sama sa troje dece – Andrejem, Sergejem i Elom Mitom. Iako je pre suprugove smrti radila kao kreativni direktor njegovog studija i vodila sopstveni vrtić koji je otvorila 2008. godine, Silvana se ubrzo suočila sa teškim finansijskim nedaćama koje su je dovele do statusa socijalnog slučaja.
Govoreći o svojoj životnoj borbi i agoniji kroz koju je prošla nakon Luisove smrti kako bi obezbedila svoju porodicu, Silvana je svojevremeno izjavila:
„Potpuno osvešćivanje počelo je u septembru 2013. kad sam shvatila da predškolsku ustanovu, čiji sam vlasnik i direktor, moram da zatvorim, jer se za dve godine, koliko je trajao moj izlazak iz emotivnog haosa, posao sasvim raspao. Suočila sam s nerešivim egzistencijalnim problemom. Ostala sam s troje dece, bez redovnih prihoda, u kreditima, dugovima, troškovima održavanja domaćinstva i sa svim osnovnim životnim potrebama moje dece i mene. Tada mi je život izbio dah. Krajem 2011. podnela sam zahtev za ostvarivanje porodične penzije, na koju imaju pravo naša maloletna deca. Međutim, postojao je poreski dug na ime mog pokojnog supruga, zbog čega je počelo šetanje između PIO fonda i poreske uprave. Negde između, izgubila sam se i zaustavila proces nakon službene plave koverte u kojoj sam dobila odluku da ne postoje uslovi za penziju. Nešto kasnije ponovo sam počela da im postavljam pitanja zašto deca nasleđuju očev dug, a uz sva zalaganja i pokušaje da se na regularan način dođe do rešenja, ponovo dolazim do zaključka da je to nemoguća misija.”
Birokratske prepreke su se samo nizale, a pomoć institucija je izostala zbog apsurdnih administrativnih pravila. O tom periodu Silvana je dodala:
„Objasnili su mi da ne moram da vratim dug ako ne tražim penziju, ali ako se drznem da tražim, pokrećem lavinu pitanja na koja nema logičnih odgovora, jer je interes države iznad svega. Dobila sam preporuku da sačekam nekoliko godina, jer se možda nešto promeni u sistemu, možda dug zastari, možda… Trebalo mi je izvesno vreme da shvatim kako sam postala socijalni slučaj. Nije lako to osvestiti u glavi iako su sve činjenice upućivale na to mnogo ranije. Počinje komunikacija sa Sekretarijatom za socijalnu pomoć i zaštitu. Odobren mi je dečji dodatak na godinu dana u iznosu od 10.000 dinara mesečno za troje dece! Sledeće godine imala sam obavezu da obnovim taj zahtev, ali konstatovano je da na to nemam pravo, jer sam vlasnik pravnog subjekta, koji je 2014. godine i dalje u stanju mirovanja. I kada sam dobila tih deset hiljada, bila sam vlasnik tog pravnog subjekta koji, dokazano, nema nikakve prihode, i dalje sam samohrani roditelj s troje dece. Rekli su mi da uložim žalbu na koju i danas čekam odgovor od Ministarstva za rad i socijalna pitanja. Na urgenciju poznanika koji tamo rade, na kraju mi je rečeno da je loše sročena, iako mi je u njenom sastavljanju pomogao lično referent Sekretarijata za socijalnu pomoć i zaštitu.”
Uspela sam da izađem iz te situacije
Srećom, Silvana je u međuvremenu uspela da prevaziđe ovu nezavidnu situaciju. Kada su je upitali kako je podnela period pandemije koronavirusa s obzirom na prethodnu zavisnost od socijalne pomoći, kratko je poručila da je finansijska kriza konačno iza nje:
„Nekako sam uspela da izađem iz te situacije. To je već davna prošlost, što se tiče korone, bilo je kao što je bilo i svima.”
Dodaj komentar