radiobalkanfox
Koga on nije fotografisao za poslednjih pedeset godina, taj i nije uspeo na estradi. Svojom kamerom ovekovečio je mnoge ljude i događaje. Znalci tvrde da je kandidat za Ginisa po broju fotografija koje su krasile omote ploča, kaseta i diskova. Munja je za Kurir ispričao svoju životnu priču
Rođen sam na Zvezdari, u Gradskoj bolnici. Inače, moji su Crnotravci, odatle su došli. I mogu da ti kažem da sam uvek bio ponosan na to svoje poreklo. Zato sam za života sam sebi u svom selu napravio Munjinu česmu.
Imao sam srećno detinjstvo uz dve divne sestre Zagu i Gocu. To ti je u najkraćem. I ovo je važno da ti kažem: ja sam još kao dete znao da ću se baviti fotografijom! U osnovnoj školi već sam vodio foto-sekciju. Stana i Đorđe, moji roditelji, želeli su da upišem gimnaziju, ali ja sam hteo samo na zanat. Ponavljao sam prvu godinu gimnazije s pet kečeva! Oni nisu imali kud i morali su da mi dozvole da idem na zanat. Namerno nisam hteo da učim. Oduvek sam hteo da budem samo fotograf.
Teča iz Nemačke
Prvi aparat mi je doneo teča iz Nemačke. Moja ljubav, pored fotografije, bio je i film. Sa 16 godina sam dobio prvu nagradu na jednoj reviji u Zagrebu. Hteo sam da idem na akademiju u Prag. Međutim, roditelji nisu imali 6.000 dolara da plate moje školovanje i… Moguće da bih završio i kao direktor fotografije ili snimatelj, ko zna…
Prvi posao koji sam radio bio je za Batu Kovača. Tih godina u Korni grupu došao je Zdravo Čolić i njemu sam prve fotografije napravio. Putovao sam te 1971. s njima na Skopski festival, a tamo sam napravio zanimljive slike i Dubrovačkih trubadura. Dolazim posle u Beograd i srećem slučajno mog komšiju, foto-reportera Milana Simića. On me je pitao da li sam počeo negde da radim i kad je čuo da nisam, odveo me u Čik. Poneo sam na razgovor moje fotografije. Na istom događaju u Skoplju je bio i njihov reporter, ali nije imao Dubrovačke trubadure u gaćama. Bio je tamo, a kao da nije išao. Poznati književnik Ljubiša Kozomara mi je dao prvi posao. Počeo sam da radim 14. novembra 1971. godine.
Čik
Čik je bio najtiražniji erotski časopis u Jugoslaviji. Radio sam estradne strane, koji je uređivao Matija Bećković. On je bio moj prvi šef i urednik i moram da kažem da sam mnogo naučio od njega. Matija se nije potpisivao kao urednik. Međutim, danas, kad se sretnemo, pozdravi me sa: „Gde si, Crtani!“ Dao mi je taj nadimak. Tek desetak godina kasnije sam postao Munja. Verovao je u mene. Često me je hvalio na kolegijumu, a samo sam sprovodio njegove ideje. Meni je to tada puno značilo.
Bojan Rambosek
Bilo je i tada problema zbog fotografija. Evo, da čuješ ovo, na primer. Upao nam je bio jednom u redakciju otac Bojana Ramboseka. Zoran je čuo da imam slike njegovog sina s cigaretom! Mali je uzeo cigaretu da proba i… I ja okinem! A fotografije su nastale iz zezanja. Samo, nema kod mene čekanja. Fotografija je trenutak. A znaš ko je bio Zoran Rambosek? Čuveni otac i sin, mislim najpopularnije dete u Jugoslaviji tad, „Ima jedna pećina stroga“, „Čini mi se vekovima vuk sa ovcom nešto ima“… Sve te pesme…
Danka
Među prvim mojim zadacima bilo je da napravim reportažu o Tomi Zdravkoviću kad je izašla pesma „Danka“. On je tada Danki Novović poklonio ogrlicu i narukvicu. Poslali su me na televiziju da nađem Danku. Ispričala nam je tada da je dobila poklon od Tome. Nije to nikad završilo u novinama, ali sam bio prvi reporter koji je Danku slikao kao ženu kojoj je Toma Zdravković posvetio pesmu.
A Toma…
A Toma? Mogao bih o njemu da pričam do sutra. Uradio sam za njega nekoliko poslednjih omota albuma. Odlazio sam na njegove poslednje svirke u kafani „Kum“ kod Vuka. Svako veče do fajronta. Poslednji intervju s njim na VMA je uradila Zorica Konić, ali ja nisam mogao da odem da ga fotografišem. Lepo je što danas imamo film o Tomi. Međutim, on nikada nije bio zaljubljen u Silvanu, već u njenu sestru Mirjanu. Tadašnja redakcija Ježa bila je prekoputa njenog stana u Nušićevoj ulici, a u blizini je bila čuvena kafana u kojoj se estrada okupljala… Toma je bio mnogo zaljubljen, mnogo ju je voleo, ali je u međuvremenu uleteo jedan sportista, prvak u boksu, koji je i dan-danas živ i koji može da potvrdi ovu priču. Mirjana se zaljubila, ostala je u drugom stanju i ubrzo i nastradala.
Silvana
Silvana je tada već bila zvezda. Dvadesetak dana pred smrt bio sam kod nje u kući. Živeli su na Novom Beogradu. Kuća joj je bila prava bosanska. Tužan sam što su svi ti slajdovi ostali u Ježu, a posle su zagubljeni. I sa Breninog prvog omota imam samo dva slajda. Sećam se da sam tada dao 10.000 maraka za aparat da bih imao dobre fotografije.
Biljanu Jeftić sam upoznao početkom osamdesetih. Pevala je u Domu sindikata, a počela je da se druži s Radom Todorović. Bio sam oženjen Nišlijkom, a Bilja je iz Niša, pa smo počeli da se družimo. Stanovala je jedno vreme kod Rade. S Draganom Aleksandrićem smo sve isplanirali. Za prvi omot sam joj rekao da mora da se malo razgoliti. Bila je mlada i zgodna. Imala je atribute i bila je sva prirodna. Biljana se plašila šta će tata da joj kaže, a ja sam joj rekao: „On će možda da se ljuti, ali će za godinu dana da se hvali kako je Biljana Jeftić njegova ćerka.“ Poslušala me je i nije pogrešila. Za njen prvi omot sam joj završio 12 naslovnih strana i postera u svim novinama u bivšoj Jugoslaviji.
Vesna Zmijanac
Stalno ponavljam priču o Vesni Zmijanac. Ona je tada imala jednu ploču i pevala je u „Čačanci“ kod pokojnog Loče. Odlazili smo često tamo sa Šabanom. Jedne večeri smo malo više popili i Šaban joj kaže: „Slušaj, bre, mala, da tebe lepo Munja islika. Tebi nije problem da pokažeš sisu i da se skineš. Neka te gurne malo u novine, a ti posle dokazuj da si velika pevačica!“ Radila je tada nekoliko godina, a te slike su sve promenile. Vesna je drugarčina. U svojoj knjizi te detalje nije stavila. Međutim, ona se ne ljuti na mene što sve ovo pričam, jer je to živa istina.
Šaban Šaulić
Pokojni Šaban Šaulić je mnogim pevačicama pomogao. Stvorio je i Branku Stanarčić i urgirao da Šemsa napravi karijeru. Pevala je u nekoj kafani u Šapcu. Voleo je da pomaže mladima.
Mnogo je tu tužnih i lepih priča. Obišao sam ceo svet s Miroslavom Ilićem i Šabanom Šaulićem. Drago mi je što sam sa Šabanom proveo godine svog života. Mi smo se poznavali, ali smo počeli da se družimo 1976. godine, kad je čuo da sam zbog njegove pesme „Uvenuće narcis beli“ razbio 24 prozora. Postali smo kućni prijatelji. Sve njegove privatne fotografije sam ja uradio. Od dečjih rođendana do slavlja. Ostala su njegova deca, ali Šabana više nema…
Jašar Ahmedovski
Pronašao je on i mog kuma Jašara. Njega sam upoznao 1979. godine u Sarajevu. Šaban me je odveo da čujem malog kako peva. Znao sam da će biti zvezda. Otišli smo u kafanu. Nije tada bio ni punoletan. Mali je bio odličan. Šaban je tada rekao: „Jašar, ako bude pametan, može da bude moj naslednik.“ Ubrzo posle nekoliko meseci Jašar je došao u Beograd. Šaban mu je pomogao da snimi prvu ploču za PGP. Sećam se da sam mu prvi omot slao vozom za Sarajevo. Nije bilo brze pošte kao danas. Mnogo smo se družili. Moja pokojna majka mnogo ga je volela. Dolazio je u našu kuću. Posle je ispala frka sa Šabanom i njihovo razdvajanje zbog ljubavnih problema. Mislim da bi njih dvojica zajedno napravili mnogo lepih pesama. Jašar je imao sjajnog brata Ipčeta. Žao mi je što je tek posle njegove tragične smrti napravio svoju najbolju ploču kod Mileta Basa s pesmom „Tamo si ti“.
Lepa Brena
Bio sam ljudima talija. U neke ljude sam verovao. Radio sam omote za Šabana i Miroslava Ilića. Kod mene je došla Brena da se slika, u moj atelje u kući. Stigla je u društvu Milutina Popovića Zahara. Brena je sela na stolicu da se slika. Zahar je tada izgovorio: „Vidi je, Munjo, ovo je pravi slatki greh.“ Prvi put je on tada izgovorio ime danas slavnog benda. Ostao sam sa Sašom Popovićem u dobrim odnosima.
Ceca
Prve slike Cece Ražnatović u novinama sam ja objavio u Saboru. Bila je 1987. godina. Mirko Kodić nas je zvao da čujemo jedno dete kako peva. Bila je mlada. Pustio nam je neke probne snimke. Znali smo da će biti zvezda. Uradio sam joj prvi omot za „Cvetak zanovetak“. Išli smo s njom na Ilidžu kad je dobila i prvu nagradu.
Posle smo slikali i njen 18. rođendan i udaju za Arkana. Bili smo u Žitorađi s njom veče pre svadbe. Govori smo joj: „Mlada, spremi se“, a Ceca je rekla da popijemo još po jednu. Lepe su to uspomene. Danas čujem razne priče o Arkanu. A ja ću da vam kažem iz prve ruke da je on obožavao Svetlanu.
Balašević
Slikao sam 11.000 omota. Miroslavu Iliću samo jedan omot za album nisam napravio. Šabanu nisam uradio poslednja dva omota. Ilda se tada družila sa jednim fotografom, pa je želela da tata bude moderan. Po mojoj fotografiji iz Doma sindikata nastao je plakat za film o Tomi Zdravkoviću. Sve te zvezde stare i nove Jugoslavije su bile moji modeli. Baš je juče bila godišnjica Đorđu Balaševiću. Peci i meni je sve pesme sa svog prvog albuma puštao kad smo bili u Opatiji. Danas su one istorija.
Kako sam dobio nadimak: Od Napoleona do Munje
Nadimak Munja mi je dao moj kum Peca Popović. Početkom osamdesetih smo se sreli kod Borbe. Peca je krenuo ka Politici. Nismo tada još bili kumovi, ali smo bili prijatelji, jer je njegova supruga Mira bila moja drugarica iz gimnazije. Ušao sam u Borbu, ostavio filmove i krenuo prema Politici. Stojim tamo i onda dolazi Peca i kaže: „Čoveče, pa sad sam te ostavio ispred Borbe, pa ti si prava munja!“ I tako sam dobio nadimak. Imao sam razne nadimke, ali je Munja ostalo 40 godina. Zvali su me kao dete i Napoleon, Zumbul… Prvi nadimak je pokušao da mi da Marko Brešković iz Trubadura. Zvao me je Paparaco. Zavoleli su me. Danas sam u kontaktu sa sinom Đele Jusića. Imao je dve ćerke. Nikako nije mogao da dobije sina i onda smo mu pričali malo pripiti u kafani da mora da pravi dete u čizmama koje nosi da bi napravio sina! Đeli sam skoro ispričao tu priču.
Morao sam ponekad da slikam i nešto što nije estrada. Jednom prilikom i boks meč Mate Parlova. Imam određene slike u svojoj arhivi koje ne verujem da će ikada da izađu. Nisam samo skidao žene. Za jedno slikanje skinuo se Milovan Ilić Minimaks. Jedan drugog smo zvali Levi.
Oliver Mandić i Zorica Brunclik
Četiri dana sam proveo s Oliverom Mandićem da bismo slikali njegov šou „Beograd noću“. Olivera sam upoznao 1972. godine. On je crnotravski zet. Imao sam tada tešku povredu i celo snimanje sam bio na štakama. Napravili smo sjajan omot, jedini u istoriji PGP koji je dva puta rađen. Čuvena njegova slika u ženskoj haljini.
Moja omiljena saradnica je Zorica Brunclik. Njoj sam najbolji omot napravio. U to vreme me je častila sa 1.000 maraka.
Zvezde nekad i sada
Najviše sa uživao da slikam moju zemljakinju Snežanu Savić, koja je s Vlasinskog jezera. Ona me i danas zove brate. Nju obožava kamera. Morao si nekad da na 12 snimaka imaš sve emocije. Morao si pevača da uvedeš u stanje da se oslobodi. Moraš da razgovaraš s ljudima koje fotografišeš.
Učestvovao sam u stvaranju prvog albuma Saše Matića. Bilo je to 2001. godine. Objasnio sam mu šta je i kako je estrada. Neki su otišli u aut zbog droge i alkohola. Sale je išao stepenik po stepenik.
Danas pevačica ima tri ploče i na naslovnoj je strani, a niko je ne zna. Šta je zvezda? Čola, Brena, Ceca i Zorica. Mali broj ljudi je tu od novih. Saša Matić. Da li je Karleuša zvezda, hm, u nekim svojim okvirima. Govorim o pevačkim zvezdama.
Iskušenja
Slikao sam toliko pevačica, a završio sam sâm u 70 godina. Bio sam jednom oženjen i posle šest meseci sam se razveo. Video sam da to nije za mene. Brak je pukao zbog ženine familije. Jednom sam samo poklekao i bio s pevačicom. Prokleo sam taj dan. Bilo je i zaboravilo se. Nisam joj dao posle da se proslavi.
Seka Aleksić
Najviše razgovora i sjajnih priča napravio sam s pokojnom Zoricom Konić i mojom kumom Draganom Dušanić. One su novinarke koje su prošle sa mnom mnogo. Obišli smo celu Jugoslaviju. Obe su imale veliko poštovanje prema pevačicama. Uvek sam poštovao žene koleginice i pevačice. Bilo je, naravno, u poslu i problema. Bivši menadžer Seke Aleksić je pravio problem što sam objavio fotografiju na kojoj joj se vide gaće. Došao je u Beograd da se vidimo. Nakon razgovora sam mu objasnio da je zbog te fotografije dobio nekoliko tezgi u Nemačkoj. Svaka slika mu je reklama. Nekada je to bila dobra kritika koncerta, a danas posao prave dobre fotografije i priče o tebi. Mislim da je bilo dovoljno od mene za 50 godina.
Radni vek bez kraja
Za radni vek sam promenio tri firme. Do 1985. bio sam u Čiku, zatim TV Novosti do 1995, a posle u frankfurtskim Vestima, gde sam proveo 22 godine. Poslednjih 20 godina radim za Sašu Popovića. U isto vreme smo nas dvojica odlazili u penziju. Kad je prodao „Grand“, rekao mi je: „Ti i ja imamo da ostanemo ovde dokle god nas noge drže!“ I danas učim mlade kolege kako da rade i jednog dana da budu ono što sam ja.
Najvrednija fotografija
Moja najprodavanija fotografija bila je fotografija Miroslava Ilića. Omot albuma „Kad si sa mnom, ne misli na vreme“ prodat je u milion primeraka. Dobio sam za to tada možda nekih 200 maraka. Nisu plaćali tantijeme meni kao autoru fotografije. Sada je došlo vreme da ću morati da potražim dobrog advokata da naplatim svoj minuli rad. Nisam postao bogataš. Neke negative su mi i ukrali. Ipak, drago mi je što će buduća pokolenja moći da uživaju u onome što sam uradio.
Poruka za mlade
Imao sam normalan život. Sada je došlo vreme razmišljanja i o smrti. Izgubio sam nedavno mlađu sestru. Verujem da mogu još godinu dana radim i mlade kolege da naučim nekim stvarima. Mislim da nikad neću živeti pravi penzionerski život da sedim kod kuće. Dobrog sam zdravlja i verujem da će me to držati i da ću preživeti još dobrih godina.
Nisam jurio nekog da slikam. Svi su tražili mene. Mnoge fotografije nisam objavio. Svi me teraju da to objavim u jednoj knjizi. Neću. Mnogi bi se našli povređeni. Neka neko to napiše posle mene.
Kurir / Preneo: Lazar Stanušić
Bonus video:
Kurir
Dodaj komentar