Muž Iranac joj oteo dete i pretio joj

Priča Beti Mahmudi postala je planetarni simbol opasnosti koje sa sobom mogu doneti ekstremne kulturološke i političke razlike u mešovitim brakovima. Njena autobiografska knjiga „Ne bez moje ćerke“ (Not Without My Daughter) prodata je u milionima primeraka i ekranizovana u čuveni holivudski film sa Seli Fild u glavnoj ulozi.

 Idiličan početak u Americi
Beti je krajem sedamdesetih godina u Americi upoznala Sajeda Bozorga Mahmudija, koga su svi zvali „Mudi“. Mudi je bio iranski lekar, anesteziolog, koji je već dve decenije živeo na Zapadu. Bio je izuzetno šarmantan, visokoobrazovan, govorio je savršen engleski jezik i živeo je potpuno zapadnjačkim načinom života.

Beti, koja je iza sebe imala jedan razvod i dvoje dece, zaljubila se u njega. Venčali su se, a 1977. godine dobili su ćerku Mahtob , što na persijskom znači „Mesečina“. Mudi je bio otac pun ljubavi, uspešan lekar, a njihov život u Mičigenu bio je bogat i stabilan.

Promena klime i politički uticaj
Sve počinje da se menja 1979. godine sa Islamskom revolucijom u Iranu i talačkom krizom u američkoj ambasadi u Teheranu. Američko društvo postaje neprijateljski nastrojeno prema Irancima, a Mudi na poslu počinje da trpi pritisak, ismevanje i izolaciju.

Povređenog ega, Mudi počinje ponovo da se okreće svojim korenima, religiji i porodici u Teheranu koja ga je stalno zvala da se vrati i pomogne domovini. Beti je primetila da njen muž postaje nervozan i depresivan, ali je verovala da je to prolazna faza.

Godine 1984. Mudi je predložio da odu na dve nedelje u Iran kako bi njegova rodbina konačno upoznala malenu Mahtob. Beti je bila prestravljena i odbijala je, ali Mudi se zakleo na Kuranu da im se ništa loše neće desiti i da je u pitanju samo kratka poseta. Beti je popustila.

Zamka u Teheranu: Preokret preko noći
Onog trenutka kada su sleteli u Teheran, Beti je doživela kulturološki šok. Na aerodromu su ih dočekali Mudijevi rođaci koji su joj odmah stavili čador (crni veo koji pokriva celo telo).

Pravi pakao nastaje poslednjeg dana njihovog planiranog dvonedeljnog odmora. Dok je Beti pakovala kofere za povratak u Ameriku, Mudi je ušao u sobu, zatvorio vrata i hladnokrvno joj saopštio:

„Ne vraćamo se. Ostajemo ovde zauvek. Ti si sada u Iranu i moraćeš da se povinuješ mojim pravilima.Ako pokušaš da pobegneš, umrećeš”

On joj je oduzeo pasoš, novac i kreditne kartice. Prema iranskom zakonu, udata žena i njena deca su potpuno vlasništvo muža – bez njegovog pismenog odobrenja, Beti i Mahtob nisu mogle čak ni da izađu iz kuće, a kamoli da napuste zemlju.

Dvogodišnje zarobljeništvo i nasilje
U naredne dve godine (od 1984. do 1986. godine), Beti je živela u kućnom pritvoru kod Mudijeve ekstremno konzervativne porodice. Mudi, koji je nekada bio nežan muž, postao je nasilnik. Tukao je Beti pred detetom, zaključavao je danima bez hrane i branio joj bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom. Mahtob je upisana u iransku školu gde su decu učili da skandiraju „Smrt Americi“.

Mudi joj je ponudio opciju: može da dobije razvod i vrati se u Ameriku sama, ali ćerka Mahtob mora da ostane u Iranu. Za Beti to nije bila opcija – odatle i potiče čuvena rečenica i naslov knjige: „Ne bez moje ćerke“.

Beti je glumila poslušnost kako bi zadobila mrvu poverenja. Kada bi je pustili da ode na pijacu, očajnički je tražila pomoć. Uspela je da stupi u kontakt sa Švajcarskom ambasadom (koja je zastupala interese SAD), ali su joj i tamo rekli da su zakonski nemoćni jer je ona za Iran iranska državljanka i muž ima apsolutna prava nad njom.

Filmski beg preko planina
Pomoć je stigla sa potpuno neočekivanog mesta. Na pijaci je upoznala jednog iranskog trgovca koji je saosećao sa njenom pričom. On je povezao sa mrežom krijumčara ljudi koji su pomagali Irancima da pobegnu od režima ajatolaha Homeinija.

U januaru 1986. godine, dok je Mudi bio na dežurstvu u bolnici, krijumčari su pokupili Beti i Mahtob. Usledio je jeziv i iscrpljujući beg dug stotinama kilometara. Konjima, automobilima i pešice, preko snegom zavejanih i nepristupačnih planina Zagrosa, prešle su granicu sa Turskom.

Beti je opisala trenutak kada je, polumrtva od umora i straha, ugledala tursku zastavu na graničnom prelazu kao trenutak kada se ponovo rodila. Iz Turske su bezbedno prebačene nazad u SAD.

 Šta je bilo posle?
Beti Mahmudi je postala aktivistkinja i osnovala fondaciju koja pomaže roditeljima čija su deca oteta u međunarodnim bračnim sporovima. Otvoreno je govorila da se duboko kaje što je ignorisala prve znake muževljeve promene i što je verovala da će ljubav pobediti zakone i kulturu zemlje iz koje on dolazi.

Mahtob Mahmudi (ćerka) je odrasla u Americi, završila psihologiju i napisala svoju knjigu „My Name is Mahtob“ (Zovem se Mahtob), u kojoj je opisala traume iz detinjstva, strah od oca koji ju je pratio celog života, ali i to kako je kroz veru uspela da mu oprosti.

Mudi je ostao u Iranu. Do kraja života (preminuo je 2009. godine u Teheranu) tvrdio je da je Beti sve slagala, da je knjiga holivudska propaganda i da je on samo želeo da njegova ćerka odrasta u svojoj domovini. Snimljen je čak i dokumentarni film sa njegove tačke gledišta pod nazivom „Without My Daughter“ (Bez moje ćerke), gde on plače pred kamerama i žali što nikada više nije video svoje dete.