radiobalkanfox
28. marta 1954. godiine rođena je Gordana Goca Lazarević. Iz rodnog Takova donela je u Beograd kutiju sa prtljagom i knjigama, očevu energiju, uspomenu na pokojnu majku i jedno četrdeset kila žive vage.
– I moje siromaštvo je bilo lepo, nije štrčalo. Kad sam ja bila mlada, skoro svi su bili siromašni, i u Takovu i u prestonici. Sećam se i prvih udvarača u Beogradu: „Devojko, vise ti dva končića!“ To su bile moje noge. Zbog takvog udvaranja plakala sam tri dana i nisam išla u školu.
– Bila sam vukovac, ali muzika je bila jača. I otac i stric i braća su svirali i pevali. Otac je jedno vreme držao kafanu, a ja se sakrijem iza šanka, gledam pijane goste i odvratne pevaljke. Htela sam da pobegnem iz tog ambijenta, ali ne i od muzike koju sam nosila u genima.
U Beogradu završava turističku školu i postaje član KUD-a „Lola“. Upravo u „Loli“ kreće ekspanzija Gocine muzikalnosti.
– Banula je u moj život iznenada, jedne tople majske večeri, kad sam imao probu orkestra u muzičkoj sali „Lole“. Bila je veoma mlada, mršava kao balerina, tek otvoren ružin pupoljak. Iz tog skrušenog i sramežljivog ptičeta izlazio je glas slavuja. „Koji je tvoj problem mala?“ – upitao sam bahato, s namerom da se otarasim još jedne kandidatkinje za pevačicu. „Došla sam da me probate“, rekla je, nasmejavši ceo orkestar.
– Pevačice su obično bivale onako gabaritne, pozamašne i nadobudne. Kada sam je prvi put video u „Loli“ na audiciji, pomislio sam da iz tih četrdesetak kila žive vage ne može da izađe ništa više od cvrkuta nekog vrapčeta. Kad je pustila glas u jednoj zahtevnoj vranjanskoj pesmi, razoružala je i mene i sve prisutne. Prepoznao sam malu koja ima znanje i zna šta hoće – pričao je Zahar u Muzickoj apoteci.
Na „Beogradskom saboru“ 1973. godine započela je Gocina diskografsko-estradna karijera. Osvojila je specijlanu nagradu kao debitant i snimila prvu singl ploču sa dve stare vranjanske pesme „Zašto Sike, zašto“ i „Ruse kose curo imaš“ i pesmom Radoslava Graića „Duni vetre, duni jače“. Iste te 1973. godine na poziv Mire Vasiljević postaje članica prve postave „Đerdana“.
– Bože, kako je to bilo sićušno stvorenje, ali kad pusti glas – ubija! Videla sam u tom devojčurku osobu sigurnu u sebe. To se kasnije i potvrdilo: svoj prvi honorar nije potrošila na šminku i haljine, već je otvorila štednu knjižicu. I kad je otišla iz „Đerdana“, zvala me je drugom majkom – pričala je Mira Vasiljević u radio izdanju Muzičke apoteke.
Još u „Loli“ se iskristalisala Gocina profilisanost za izvorne, gradske pesme i romanse, naročito za tradicionalni vranjanski melos. Na svom prvom LP-iju iz 1975. godine za produkciju „Studio B“ snimila je 12 pesama iz „Koštane“ („Šano dušo“, „Ruse kose“, „Otvori mi belo lenče“, „Da znaeš mori mome“ „Zašto Sike“, „Stojanke“, „Što si Leno“, „Jovane sine“, „Keremejli“, „Džanum nasred sela“, „Kraj Vardara“) uz monolog Ljube Tadića.
– Ponosna sam na taj album. Sa dvadesetak godina sam postala radijski pevač, doživela da mi jedan Ljuba Tadić učestvuje na prvom albumu. Ali, pošteno rečeno, te pesme ni onda nisu bile komercijlne, kao što nisu ni danas.
I zaista, Gocin glas se utopio u „Koštanu“. U Gocinom glasu ima nešto meko, toplo, iskreno, bolno, baš kao u besmrtnom karasevdahu legendarnog Bore Stankovića.
1977. godine Goca Lazarević snima svoj drugi album sa pesmama iz „Zone Zamfirove“ i „Ivkove slave“ u muzičkoj režiji Milutina Popovića Zahara. Na ovom albumu izabrane su pesme koje su se pevale u pozorišnim komadima Stevana Sremca: „Mito Mitanče“, „Duj, duj“, „Slavuj pile“, „Iz banju ide“, „Bolna leži“, „Zone zamfirsko“, „Ano, bela Grkinjo“, „Cano le“…
– Došla sam u Beograd sa namerom da završim fakultet i da imam svoj posao, ali sam sa Zaharom završila ko zna koliko fakulteta. Kada sam snimila svoj prvi hit „Mara, mara, maramica“, prepoznala me stranka na šalteru i upitala: „Jesi ti ona?“ A ja rekoh: „Nisam!“
I kad je osamdesetih zaređala sa Zaharovim megahitovima, Goca je nastavila da snima remek-dela izvorne muzike: „Svilen konac“, „Nizamski rastanak“ (teme koje su svirali još legendarni Cicvarići), „Svirajte mi marš na Drinu“.
– Sa Gordanom sam ispunio Carevčev zavet da produžim vek „Svilenom koncu“ i „Nizamskom rastanku“. Carevac je govorio da narod pamti samo ono što se peva i igra. Očekivao je od mene da napišem stihove koji moraju da legnu na te stare potpurije kao jarbol na čamac – ističe Zahar.
(Goran Milošević)
Telegraf
Dodaj komentar