radiobalkanfox
Milica Stulović |
- Fizičke promene zbog terapije bile su joj teže od same dijagnoze, ali ih je prihvatila kao prolaznu fazu i nastavila da radi.
- Ističe važnost prava na tugu i odbacuje toksičnu pozitivnost, naglašavajući potrebu da svako na svoj način prolazi kroz teške trenutke.
Glumica Vesna Stanković podelila je svoju iskrenu i dirljivu životnu priču o borbi sa rakom dojke, suočavanju sa teškim posledicama terapija i pronalasku istinskog životnog spokoja. Odbacujući „toksičnu pozitivnost“, ona ističe da je preživljavanje njeno drugo ime i podseća da pravo nezadovoljstvo i najveći stres ne dolaze uvek iz bolesti, već iz promašenog života i pogrešnih izbora.
Višedecenijska karijera poznate glumice sudbinski se povezala sa likom Milunke Savić, o kojoj već 12 godina igra predstavu.
Milunka joj služi kao večna mantra i uzor kada joj je najteže, a posebno priča o tome kako je ova junakinja naterala izgladnelog i promrzlog vojnika da ustane iz snega i preživi. Ova lekcija ostala joj je u amanet kao podsetnik da čovek može da strada od različitih nedaća, ali da „nikada ne sme sam sebi da potpiše kapitulaciju i predaju“.
Pozornica kao prostor za samoisceljenje i prilagođavanje
Iako prolazi kroz tešku bolest, Vesna nije usporila svoj tempo, osim kada je to bilo apsolutno neophodno zbog intervencija.
Fizičke traume usled terapije – poput gubitka kose i obrva, dobijanja takozvanog „mesečevog lica“ i 20 kilograma viška – pale su joj teže od same dijagnoze, ali ih je prihvatila kao prolaznu fazu, sličnu trudnoći. Odbila je da se izoluje od sveta, posmatrajući bolest kao parazita i tražeći sopstvene tehnike za preživljavanje.
O svojoj odluci da ne odustane od scene, glumica ističe:
– Kada mi je doktorka u jednom trenutku rekla da zbog niskih leukocita i ozbiljne terapije dve godine ne smem da se viđam i grlim sa ljudima, odgovorila sam joj da za dve godine neću ni postojati na ovom svetu ako tako budem živela, pa sam nastavila rad i druženje… Onog trenutka kad stanem na scenu, šta god da me boli, ja se ponovo rodim i to za mene predstavlja potpuno samoisceljenje.“
Pravo na bol i život bez najvećeg stresa
Tokom lečenja, Vesna prvih godinu dana nije govorila o bolesti jer ne podnosi samosažaljenje, ali je kasnije odlučila da progovori kako bi ohrabrila druge žene i pokazala im da ne treba da se stide
. Danas otvoreno kritikuje nametnuti optimizam i naglašava da ljudi moraju imati pravo i da budu loše i da odboluju svoje teške trenutke. Radost je pronašla u malim stvarima, gradeći kućicu u Surčinu gde planira sadnju voća i povrća, okružena porodicom koju obožava.
O agresivnoj pozitivnosti i pravom uzroku stresa, Vesna poručuje:
– Tokom bolesti nisam mogla da podnesem kada me neko na silu hrabri rečima da sam jaka i kada mi govore da moram da budem pozitivna. Hajde, imaj ti rak pa budi pozitivan 24 časa dnevno! Moramo dopustiti sebi i da budemo loše, da se isplačemo… Svako kroz ovo treba da prođe na svoj način, a najvažnije je da život ne sme da stane, već da idemo dalje i živimo čak i kada boli.“
– Nisam sigurna da se nešto promenilo jer sam ja i pre ovoga bila primer zdravog života… Svesna da je najveći stres kad čovek radi ono što ne voli i živi sa osobom koju ne voli. Sreća je zapravo jedini cilj kome treba da težimo. Ja svojim prijateljima želim da se svakog jutra probude radosni, a svake večeri odlaze na počinak spokojni, umesto da jure za materijalnim stvarima.“
(E Klinika)
Dodaj komentar