radiobalkanfox
Pola veka nakon što je na Pulskom festivalu doživeo premijeru svog prvog velikog filma, Radoš Bajić i dalje ne usporava.
Na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić njegov novi film „Čuvar ikone Svetog Đorđa“ Jelene Bajić Jočić zatvorio je manifestaciju, a istovremeno mu je uručena i prestižna nagrada „Aleksandar Lifka“ za doprinos evropskoj kinematografiji.
Radoš Bajić je sada progovorio o inspiraciji za novi film, društvenim temama koje ga i danas pokreću, priznanju koje smatra jednim od najvažnijih u karijeri, novoj seriji koju priprema, porodici koju naziva svojim najvećim životnim uspehom, ali i zašto veruje da za stvaraoce ne postoji penzija. Otkriva i detalje svog novog projekta „Harmonika suzom nakvašena“, priseća se početaka karijere i objašnjava zbog čega, kako kaže, „još nije rekao poslednju reč“.
Govoreći o tome šta ga je privuklo ovoj priči, rekao je:
– Drago mi je što sam na Paliću i drago mi je što naš film zatvara ovaj festival koji je uspeo da opstane. Nalazimo se u turbulentnom vremenu, kada mnoge kulturne manifestacije, pogotovo filmske, bivaju devastirane, gube svoj smisao, a neke i nestaju. One koje se formiraju često ne pokazuju dovoljno vitalnosti i mudrosti. Čini mi se da su ljudi ovde i Savet festivala, koje želim da pohvalim, uspeli da sačuvaju autonomnost ovog festivala. Verovatno su to bili razlozi zbog kojih smo prihvatili poziv Palićkog festivala da domaća festivalska premijera našeg filma “Čuvar ikone Svetog Đorđa” bude upravo ovde. Zašto sam kao scenarista ušao u ovu priču i zašto sam se opredelio da ispričam jednu duboku, emotivnu, potresnu i snažnu priču koja se događa na jugu Srbije? Zanimljivo je da sam scenario počeo da pišem u vreme korone, kada je važila zabrana izlaska za osobe starije od 65 godina. Poštovao sam to, ali sam ponekad umeo i da pobegnem. Taj period trajao je dva ili tri meseca, koliko se sećam. Nikome od svojih saradnika, pa ni članovima porodice, nisam rekao šta radim. Jednostavno sam otvorio laptop i imao osećaj da scenario sam izlazi iz mene – priseća se umetnik.
Objašnjavajući šta je definisalo temu filma, Bajić je rekao:
Bajić je istakao da je ovaj film, koji je svoj festivalski život započeo u Moskvi, zatim nastavljen u Sevastopolju, a sada i na Paliću, uspostavio izuzetnu komunikaciju sa publikom, ali i sa stručnom javnošću i kritikom, daleko iznad njihovih očekivanja.
– Tome je, pre svega, doprinela cela ekipa, koja je veoma požrtvovano radila u izuzetno teškim uslovima. Posebno bih izdvojio direktora fotografije Peđu Jočića, producenta Nedeljka Bajića, a rekao bih da je nekoliko koraka ispred svih bila rediteljka filma, moja Jelena, odnosno Jelena Bajić Jočić, koja je ujedno i koscenaristkinja. Ona je unela jednu novu vizuru. Pre nekoliko dana rekao sam joj:”Jelena, da sam ja režirao ovaj film, što je prvobitno bila ideja, on ne bi bio ovako kvalitetan i ovako dobar.”
Na konstataciju da ga polako kćerka prestiže, uz osmeh je odgovorio:
– Pa to je san i težnja valjda svakog roditelja.
Govoreći o scenama koje su mu bile najemotivnije tokom snimanja, Radoš je rekao:
– Naš film odiše istinom. Odiše verovatnoćom i tačnošću. Mi ni na koji način nismo napravili crno-beli film u kojem su jedni samo ružni, prljavi i zli, a drugi isključivo dobri. Tačka oslonca našeg filma jeste istina i ugroženost našeg naroda, koji je prinuđen da se iseljava sa svojih vekovnih ognjišta samo zato što je malobrojniji. Moram da kažem i da je država pomalo digla ruke od tih ljudi. Ceo film, što će publika videti ovde na festivalu, a kasnije i u distribuciji koja počinje 8. septembra premijerom u Beogradu, prožet je snažnom emotivnošću. Zato mi je zaista teško da izdvojim jednu scenu koja me je posebno inspirisala ili ganula. S druge strane, iako sam autor scenarija i nosilac cele ideje, na ovom projektu radili smo pet godina pre nego što je realizovan. Poznato je da dugo pripremamo naše projekte i možda smo upravo zato dobri u tome. Pošto sam prihvatio da odigram glavnu ulogu, za koju danas mnogi koji su pogledali film smatraju da će ostati upamćena kao jedna od najznačajnijih u mojoj karijeri, morao sam da se prepustim rediteljki Jeleni, da me ona vodi. To se pokazalo kao ispravna odluka – priča glumac i dodaje:
– Možda bih ipak izdvojio trenutak kada se, posle devastiranja svog doma, nakon što su razbojnici upali, sve uništili i zapalili kuću, glavni junak vraća kući, jer ju je napustio samo na jednu noć. Tada pronalazi nagorelu ikonu Svetog Đorđa, svoje krsne slave, kandilo bačeno na pod, razbijeno pokućstvo i potpuni krš. A onda ponovo vraća ikonu na njeno mesto, tamo gde stoji kandilo. To je snažna poruka:”Možete nas gaziti, možete nas ubijati, možete nam pretiti, možete nas iznurivati i mrcvariti, ali mi ostajemo ovde.”
Govoreći o ovogodišnjoj nagradi „Aleksandar Lifka“, koja mu je uručena na Festivalu evropskog filma Palić neposredno pre projekcije filma, Bajić je istakao koliko mu to priznanje znači:
– Baš ove godine navršava se pola veka otkako sam na Pulskom festivalu, 1976. godine, imao premijeru svog prvog velikog filma, grandioznog “Atentata u Sarajevu”. Prošlo je pola veka. To je valjda normalan sled stvari. Tokom dve trećine moje karijere bilo je odličnih uloga, mnogo empatije i aplauza, ali nagrade nekako nisu dolazile. I to je možda bilo logično i razumljivo. Međutim, poslednjih petnaest godina, otkako sam ušao u zrelije životno doba, zaista sam dobio veliki broj najznačajnijih priznanja iz oblasti kulture. Ne znam da li je to more nagrada, ali moram da priznam da mi ova nagrada izuzetno mnogo znači. Razlog je jednostavan, tokom decenija, koliko postoji ovaj festival, nagrada je stekla veliku reputaciju kao stručno i profesionalno priznanje za doprinos kinematografiji i vrhunska filmska ostvarenja. Posebno mi je drago što se nagrada tradicionalno dodeljuje jednom evropskom autoru i jednom domaćem autoru – glumcu, reditelju ili scenaristi. Mislim da zato ima ogroman značaj i rekao bih da je, uz nagradu “Pavle Vuisić” za životno delo, “Aleksandar Lifka” jedno od najznačajnijih priznanja koje sam do sada dobio – kaže glumac.
Na pitanje šta ga i posle pet decenija bogate karijere inspiriše da i dalje radi punim intenzitetom, Bajić je najpre kroz osmeh uzvratio:
– To znači da treba da batalim?
A zatim ozbiljno nastavio:
– Pre svega, nedavno sam sasvim slučajno došao do jedne američke studije. Nisam preterano fasciniran američkom kulturom niti mnogim stvarima koje nam dolaze preko okeana, ali oni imaju mnogo novca i ozbiljno istražuju različite oblasti. Pročitao sam studiju u kojoj su istraživali u kom životnom periodu čovek dostiže svoj mentalni maksimum. Veoma sam se iznenadio kada sam video da su, pod uslovom da čovek sačuva elementarno zdravstveno stanje, najplodonosnije, najkreativnije i mentalno najsnažnije godine između 65. i 75. godine života. Ja se upravo nalazim u tom periodu. Bez obzira na to što sam, pre svega kao glumac, snimio zaista veliki broj uloga, a neću ih sada nabrajati, poslednjih trideset godina bavim se autorskim, producentskim, scenarističkim i rediteljskim radom. U meni i dalje postoji radoznalost, jedna vrsta svežine i dobra mentalna percepcija da mogu da prepoznam šta je važno, a šta nije. Ovaj film je upravo primer toga. Pred nama je i nekoliko novih projekata na kojima radimo. Ako može Klint Istvud da snima u devedeset trećoj godini, mogu i ja da nastavim da radim. Naše profesije (glumac, reditelj i scenarista) ne odlaze u penziju onda kada vas država penzioniše. Dok god postoji elementarno zdravlje, to su poslovi kojima se čovek bavi dok je živ. Tako da mogu da kažem da još nisam rekao poslednju reč – smatra umetnik.
Govoreći o novim projektima na kojima radi, Bajić je otkrio da je reč o televizijskoj seriji koju je, kako kaže, želeo upravo u ovom intervjuu da predstavi javnosti.
– Vama ću, dakle, otkriti da sam još pretprošle godine počeo rad na jednom velikom projektu, televizijskoj seriji. Ljubitelji “Selo gori, a baba se češlja”, kojih i danas ima zaista mnogo, ne prestaju da mi govore:”Radoše, pišite, molimo vas, vratite naš u Petlovac.” Taj brend je postao društveni, kulturni i socijalni fenomen. Možda ću ih ovim projektom pomalo razočarati, ali verujem da ću ih istovremeno i obradovati. Nova serija nosi naziv “Harmonika suzom nakvašena”. Napisao sam dvanaest jednosatnih epizoda u dramskoj formi. Po strukturi, ambijentu i dramaturgiji na neki način vraćam se prostoru koji publika prepoznaje, ali ova priča nema nikakve veze sa serijom “Selo gori”. To su potpuno novi junaci, novi kontekst i nova priča. Ipak, po senzibilitetu i pristupu vraćam se jednom srećnijem vremenu u Srbiji, početku šezdesetih godina prošlog veka, kada su sela bila puna života. To je bilo vreme kada su raskrsnice bile prepune dece koja su igrala krpenjače, kada nije bilo bežanja sa sela, kada su ljudi, uprkos skromnosti i oskudici, živeli lepo. Postojale su mobe, postojala je velika solidarnost. Kada nekome ugine krava ili ga zadesi nesreća, celo selo priskače u pomoć.
Radoš nam otkriva i još jedan zanimljiv podatak u vezi nove serije.
– U središtu priče ponovo je jedna porodica čije živote pratim, ali moram da kažem da serija ima potpuno autobiografski karakter. Zapravo pričam o svom detinjstvu, o događajima iz moje porodice, koji su često bili veoma dramatični. Otkrivam vam i jednu zanimljivost za koju ne znam da li je neko ranije uradio. Svi glavni junaci nose autentična imena članova moje porodice. Glavni dečak zove se Radoš. Njegova sestra zove se Radmila, kao moja sestra. Otac porodice zove se Miloš, kao moj otac. Majka je Vera, kao moja majka. Deda je Mirko, kao moj deda, a baka Saveta, kao moja baka. Dakle, ispričao sam priču koja ima širi društveni kontekst, ali i veoma snažnu ličnu dimenziju. Žanrovski će to biti elegična komedija sa snažnim dramskim vrhuncima, veoma bliska senzibilitetu serije “Selo gori”. Biće i mnogo muzike, jer je moja porodica bila izrazito muzikalna. Moj otac svirao je kontrabas, deda violinu, a meni je otac kupio harmoniku kada sam bio u šestom razredu. Iz tog sveta sam potekao.
Na pitanje da li će igrati u seriji, odgovorio je:
– Ne znam da li će to biti glavna uloga, jer je težište na mlađim junacima, ali ću sigurno igrati.
Govoreći o režiji novog projekta, naglasio je:
– Jelena će mi, kao i uvek, pomagati, ali to je projekat koji ću, ako Bog da zdravlja, režirati ja. Od “Heroja Halijarda” prošlo je već tri ili četiri godine otkako nisam režirao. Ovo je priča koja nosi poseban sentiment koji duboko osećam i mislim da upravo ja moram da je ispričam.
Tokom razgovora osvrnuo se na najvažnije lekcije koje je naučio tokom pet decenija rada na filmu i televiziji.
– Pre svega, u profesionalnom smislu, najvažnija stvar je dobar scenario. Od lošeg scenarija ne može da se napravi ni dobar film, ni dobra serija. Odmah zatim, gotovo podjednako važan je dobar kasting. Ako imate odličan scenario, a loše odabrane glumce, projekat će biti upropašćen. S druge strane, možete imati najbolju glumačku podelu, ali ako glumci nemaju šta da igraju zato što je scenario loš, opet je nemoguće napraviti dobar projekat. To su dve ključne stvari. A postoji još jedna važna lekcija. Ja dolazim iz stare jugoslovenske kinematografije i danas gledam kako se filmovi, a posebno serije, najave danas, prekosutra padne prva klapa, a za mesec i po dana već kreće emitovanje. Od toga nema ništa. To je pucanje u prazno. Bez ozbiljnih i temeljnih priprema, bez procesa u kojem se u pripremi savlada pola budućeg posla, nema ni uspešnog projekta.
Govoreći o tome kako provodi vreme kada se odmara i opušta, Bajić je priznao da se društvenim mrežama nije lako prepustio.
– Ne verujem da sam nešto posebno aktivan. Zapravo sam se dugo opirao društvenim mrežama. Međutim, kada smo radili “Heroje Halijarda”, praktično sam dobio naređenje da otvorim profile. Tako je i bilo. Povremeno se oglasim, pošaljem neku poruku i vidim da to ima izuzetan odjek. Takvo je vreme i taj način komunikacije danas jednostavno postoji. Kada se odmaram, u poslednje vreme mnogo više pomažem svojoj supruzi Mileni i sve češće sam u kuhinji. Čak učim i da spremam neka jela. Za sada najbolje pravim kajganu, jaja sa slaninom i poneke špagete.
Uz osmeh je dodao da je u poslednjih nekoliko meseci uspeo da smrša.
– Da se malo i pohvalim, u poslednjih šest meseci skinuo sam deset kilograma.
Na opasku da se to i vidi, kroz šalu je odgovorio:
– Trudim se da kuvam, ali da manje jedem.
Kako kaže, najveći izvor zadovoljstva danas su mu unuci.
– Najviše me relaksiraju druženje i igra sa mojim unucima i unukama. Pre nekoliko dana poveo sam unuke Aleksandra i Filipa na selo. Deda ih je vodio na selo, proveli smo tamo tri ili četiri dana. Išli smo na pecanje, obilazili livade i njive, radili malo u bašti, otišli na ručak, družili se… To me zaista mnogo ispunjava.
Pored vremena provedenog sa porodicom, trudi se da vodi računa i o fizičkoj kondiciji.
– Ne idem u teretanu, ali je blizu naše kuće otvoren jedan lep fitnes-centar, baš prilagođen džentlmenima mojih godina, da čovek ipak ostane u kakvoj-takvoj kondiciji. Povremeno odem i tamo.
Posebno uživa u mirnim trenucima koje deli sa suprugom.
– Milena voli da pije čaj, ja pijem kapućino, pa sedimo zajedno u bašti i razgovaramo. To mi zaista prija.
Kaže da mu boravak u rodnom selu donosi poseban mir, a da jedna tradicija nikada ne izostaje.
– Često odlazim u roditeljsku kuću na selo. Tamo me posebno relaksira to što sa rođacima i drugovima sa kojima sam odrastao obavezno odigram partiju preferansa. Jedna partija traje tri ili četiri sata i uvek bude veoma zanimljivo. Malo se našalimo, popijemo po jednu malu čašu piva i zaista se lepo opustimo.
Govoreći o porodici, Bajić nije krio koliko mu znači skladan porodični život i brak sa suprugom Milenom.
– Svojevremeno mi je nekoliko ljudi reklo:“Gospodine Bajiću, vi ste jedini javni čovek iz oblasti filma koji se nije razveo.” Moram da kažem da je za mene porodica središte sveta i da svojim najvećim životnim uspehom, mnogo većim od svih profesionalnih rezultata, smatram to što smo Milena i ja uspeli da stvorimo porodicu u kojoj postoje sloga, razumevanje i ljubav. Pri tome mislim na Jelenu, Nedeljka, moju snahu Ivonu, zeta Peđu i naše unuke, odnosno našu decu i njihove porodice. To sam više puta govorio i ljudi se često iznenade. Danas je, nažalost, došlo vreme kada mnogi ne mogu da žive jedni sa drugima, a nas desetoro živi u istoj kući. Naravno, nikada nijedna kamera niti novinarska ekipa nije ušla u naš porodični dom, niti će ući. Iako veoma cenim posao koji radite i imam odličnu saradnju sa medijima, postoje stvari koje pripadaju samo porodici i čovekovoj intimi. Zato i kažem da je to moj najveći životni rezultat.
Osvrnuo se i na nedavnu izjavu glumice Ljiljane Stjepanović, koja je javno govorila o njegovoj pomoći tokom teškog perioda kroz koji je prolazila.
– Video sam ono što ste objavili vi, ali i drugi mediji. Moram da priznam da mi je bilo pomalo tugaljivo. To što sam pomagao Ljiljani, kao i mnogim drugim ljudima, za mene je oduvek bila lična stvar. Istina, ona je o tome javno govorila, ali ja nikada nisam želeo da od toga pravim marketing ili sopstvenu promociju. Nosilac sam Ordena Svetog Save i Ordena Svetog vladike Nikolaja. Pravoslavni sam hrišćanin, Srbin, verujem da je naš narod dobar, solidaran i spreman da pomogne drugome i trudim se da tako živim. Ponosan sam kada mogu da pomognem ljudima. Iskreno, ne znam da mi se neko obratio za pomoć, a da nisam pokušao da mu pomognem ili da to nisam učinio. Što se tiče Ljiljane, ona je velika glumica i meni veoma draga osoba. Tokom deset godina rada na “Selu gori, a baba se češlja” dala je ogroman doprinos uspehu te serije, a samim tim i mom uspehu. Kada se razbolela, smatrao sam da je moja dužnost da joj pomognem, iako ona nikada ništa nije tražila. Tokom perioda koji je trajao gotovo godinu dana, kada se zaista borila za život, pomagao sam joj koliko sam mogao. Činio sam to sa ljubavlju, kao da mi je rođena sestra. Drago mi je što je danas dobro, što se vratila poslu, što je zdrava i što radi. Uvek ima nešto da se istrpi, ali najvažnije je da je ponovo među nama i da može da radi – kaže on.
Na kraju razgovora osvrnuo se i na pitanje da li će neko od unuka nastaviti porodičnu filmsku tradiciju.
– Mogao bih da vam odgovorim, ali bojim se da nisam ovlašćen. Reći ću samo da je jedan član naše porodice već krenuo putem filma i umetnosti. Ne smem da otkrijem ko je. To je strogo zabranjeno.
Dodao je da je u početku pokušao da tu odluku promeni.
– Pokušao sam da tog člana porodice odgovorim od tog puta. Reč je o jednom od mojih unuka, neka to za sada ostane mala enigma. Nisam uspeo i onda sam pružio punu podršku. Taj član porodice već je upisao fakultet. Mogu samo da kažem, hvala Bogu, nije gluma. Mislim da sam vam time dovoljno rekao.
Govoreći o ostalim unucima, kroz osmeh je zaključio:
– Ne verujem da će svi krenuti umetničkim putem. Jedna unuka već studira psihologiju. Jedan unuk pokazuje izuzetan talenat za matematiku i siguran sam da će se baviti nekom realnom profesijom. Kažem u šali da će on nas da izdržava. Njegov stariji brat više naginje umetnosti, ali verujemo da će to biti muzika. Eto, dovoljno sam vam rekao – kroz smeh priča Radoš Bajić.
(Telegraf.rs/Blic)
Dodaj komentar