radiobalkanfox
Nekadašnja velika zvezda devedesetih, Doris Bizetić, godinama vodi tihu, ali izuzetno tešku borbu sa ozbiljnom bolešću koja joj je u potpunosti promenila život.
Iako se od 2011. godine suočava sa velikim zdravstvenim izazovima, ona ne odustaje, već nastoji da balansira između majčinstva i umetničkog rada, oslanjajući se na podršku porodice i bliskih ljudi.
Prvi simptomi bolesti javili su se nedugo nakon što je 2010. godine rodila ćerku Anabelu. Već šest meseci posle porođaja počela je da oseća jaku slabost.
– Od kako sam se porodila, osećala sam da sam fizički mnogo slabija. Pripisivala sam to porođaju, dok se na leto 2011. godine jednog jutra nisam probudila skoro slepa… Otišla sam odmah kod lekara. Konstatovano je da sam izgubila skoro 80 odsto vida na jednom oku. Tako je počelo – rekla je ona svojevremeno za medije.
Put do dijagnoze bio je dug i iscrpljujući, jer lekari dugo nisu mogli da utvrde o čemu se tačno radi.
– Dve godine sam išla na kontrole, preglede… Sumnjalo se na viruse, lajmsku bolest… Ni magnetne rezonance nisu davale dijagnozu. Bilo mi je strašno. Bolesna sam, ali ne znam od čega… Nisam znala šta da mislim. I kada su mi konačno 2013. godine iz kičme izvadili tečnost koja je sa sigurnošću pokazala da je reč o multiple sklerozi, samo na sekund sam osetila olakšanje. Dobro je, znam šta mi je.
Danas, ona nastoji da svojim iskustvom podigne svest o multiploj sklerozi i ohrabri druge koji se bore sa istom dijagnozom.
– Ponekad mi se tresu ruke, cimne mi se koleno, ali sam to krila… Sada hoću da probudim svest kod ljudi da se i sa multiplom sklerozom može živeti i misliti pozitivno.
Svoju najveću snagu pronalazi u majčinstvu, a uprkos bolovima, trudi se da njenoj ćerki ništa ne zafali. Ponosna je na svaki svoj korak:
– Najponosnija sam na to što još hodam. Ljudi sa ovom bolešću najčešće završe u invalidskim kolicima. Ja još hodam! Imam jake bolove u kičmi, jaka svetlost mi smeta, ne podnosim buku, osetljiva sam na dodire. Ali ćerki ništa ne uskraćujem. Trudim se da jednog dana kada se bude prisećala detinjstva ne mora da kaže kako je mama stalno bila loše. Želim da kaže kako je imala veselo detinjstvo crtajući i igrajući se sa mamom.
U svemu joj je, kako kaže, najveća podrška porodica, dok njen otac, poznati kantautor Boris Bizetić, ističe da im humor pomaže da lakše prebrode teške trenutke.
– Mi smo porodica koja ne može da propusti dan, a da se ne napravi neki štos. Mi jedno drugo zasmejavamo. Mi gledamo na okolinu drugačije od onih koji se skandalazuju od onog što pročitaju u novinama. Mi se smejemo stvarnosti. Smeh je veoma lekovit. Ta mogućnost da se smejemo tužnim neprikladnim i ružnim stvarima životu daje posebnu notu. Život se menja iz dana u dan i sve je suroviji, pa je red da mu se nasmejemo. Ko se brine, taj neće biti zdrav. Treba odagnati brigu i sam sebi pomoći. Ne bi trebalo očekivati da te neko drugi zabavi. Ako te neko preko dana nije razvesilio, razvesili sam sebe ako si tome vičan.
(Telegraf.rs)
Dodaj komentar