Naša poznata glumica otkrila: “Borim se sa poremećajem”

Milica Štulović

Novinar rubrike Zabava

Glumica je imala velike poteškoće i neprijatnosti sa javnim čitanjem, pogotovo na probama.

Najveći strah joj je bio od osude kolega i reditelja zbog teškoća u čitanju nepoznatog teksta.

Poznata glumica Paulina Manov godinama se bori sa disleksijom, poremećajem sposobnosti čitanja i razumevanja pročitanog. Iako joj je ovaj problem decenijama stvarao velike poteškoće u poslu i dovodio do izuzetno neprijatnih situacija na probama, glumica koja je publiku osvojila ulogom Ljiljane u filmu “Toma” uspela je da izgradi uspešnu karijeru i pronađe svoj jedinstveni način da se izbori sa preprekama.

U vreme kada je Paulina odrastala, svest o poremećajima u učenju bila je na veoma niskom nivou. Glumica je istakla da se u vreme njenog školovanja nije ni znalo za postojanje disleksije, zbog čega nikada nije dobila zvaničnu medicinsku potvrdu svog stanja.

– Nemam dijagnostikovano, zato što u moje vreme, kad sam ja išla u osnovnu školu, osamdesetih godina, nije se znalo da uopšte to postoji i da može da se dijagnostikuje poteškoća u čitanju. Jednostavno se smatralo da ne znaš da čitaš i to je to. Vežbaj više, radi više i to je to“, ispričala je glumica tokom gostovanja na RTS-u.

Strah od javnog čitanja i nepoznatog teksta

Disleksija joj je znatno otežavala svakodnevne glumačke zadatke, pogotovo kada dođe do trenutka da se prvi put susretne sa novim materijalom i scenarijima.

– Svaki put kada me neko prozove da pročitam nešto, ja se preznojavam i veoma mi je velika frka, da tako kažem. Veoma velika neprijatnost i teško mi je jako kad moram javno da čitam nepoznat tekst. Kad u tekstu naiđe duža reč, pročitam prvi slog i ne vidim ništa dalje“, iskreno je objasnila Paulina.

Mehanizam suočavanja: “Ja glumim da čitam, a ustvari naučim napamet”

Najteži i najizazovniji trenuci u njenom poslu događali su se na samim počecima rada na predstavama i filmovima, tokom takozvanih čitajućih proba, kada je zbog nesigurnosti osećala i strah od osude reditelja i kolega glumaca.

Ipak, upornošću i vežbom uspela je da pronađe način da prevaziđe ove situacije.

– I kada imamo čitajuće probe, to je uvek velika neprijatnost jer se preznojavam i ja vidim u očima mojih kolega i reditelja, čitam im u očima, da misle: ‘Kako smo se zeznuli, ko je ovu ženu pozvao. Pa ona ne ume ni da čita, a kamoli da nešto sad odglumi.’ I to je veoma neprijatno u početku, i onda ja to vežbam, vežbam, vežbam, da njima pokažem kako ja u stvari znam da čitam. I onda ja navežbavam čitanje. Ja glumim da čitam, ja u stvari naučim napamet i onda kao: ‘Ha, kako ja lepo čitam’… Šta sve tu ume da bude, pa čak ume da bude i neprijatno, ume da bude smešno, jer mozak radi“