“Ne dam glumcima da recituju moju poeziju”: Mirjana Bobić Mojsilović o razočarenjima

Mirjana Bobić Mojsilović veruje da stvarnost nikada nije dovoljna, da čovek mora neprestano da pronalazi nove razloge za radost i da se prava lepota krije u malim stvarima koje često zaboravljamo da primećujemo.

Prepoznatljiva po britkom jeziku, specifičnom humoru i pogledima na svet koji neretko izazivaju polemike, književnica i umetnica ne odustaje od svojih stavova, posebno kada je reč o ljubavi, međuljudskim odnosima i vrednostima koje se danas sve više potiskuju.

Foto: video darko pavlović / Ringier

Upravo će emocije, ljubav i poezija biti u središtu poetsko-muzičke večeri „Obećao si mi“, koju će Mirjana 19. novembra održati zajedno sa Tanjom Banjanin u MTS dvorani. Ovaj nesvakidašnji scenski susret nastao je iz zajedničke potrebe dve umetnice da publici pruže svojevrsnu duhovnu oazu lepote i radosti. Pod sloganom „Stvarnost nije dovoljna“, njih dve spojiće poeziju i muziku, a specijalni gosti biće glumci Tanja Bošković i Bane Tomašević, koji će izvesti po jednu pesmu.

Naslov večeri „Obećao si mi“ bio je i povod da Mirjanu pitamo kada je poslednji put sebi izgovorila upravo te reči.

– Pokušavam često to sebi da kažem, a onda pogledam u ikonu koju sam sama naslikala, Isusa Pantokratora, i pomislim:”Dobro, obećao si mi, jesi, ali nije baš sve bilo onako kako sam očekivala.” O tome govori i moja pesma. Međutim, onda mi se javi neki drugi glas koji mi kaže:”Daj, nemoj više da se žališ, uzmi sve što ti život pruža.” Moja maksima je da stvarnost nije dovoljna. Na životu moramo da radimo. Od samog života milion puta je važnija njegova interpretacija, odnosno način na koji opisujemo sva ta nemanja. Moj život je neprestani rad na tome da od svih nemanja napravim neko imanje. I to mi još uvek drži osmeh na licu – počinje priču za “Blic” Mirjana Bobić Mojsilović.

Iako je publika u različitim periodima imala priliku da je prati kroz književnost, televiziju i druge umetničke forme, ona ne veruje u to da čovek treba čitavog života da se drži samo jednog posla. Naprotiv, smatra da je važno neprestano pronalaziti nove izazove i razloge za stvaranje.

– Sve u svoje vreme. Čovek, po mom mišljenju, mora stalno ponovo da se izmišlja, da se osmišljava i da pronalazi radost i zabavu u onome što zna da radi. Ja ne spadam u ljude koji bi mogli celog života samo jednu stvar da rade. Pitali su me da li svakog dana pišem. Ne! Znam da postoje pisci koji moraju svakog dana da napišu bar pola stranice, ali ja nisam takva. Vrlo sam razbarušena i radim ono što mi se radi, onda kada mi se radi – iskrena je ona.

Upravo zbog toga joj je važan i neposredan susret sa publikom, a poezija je nešto što, kako kaže, najbolje može da predstavi upravo njenim glasom. Ne krije da je prilično zaštitnički nastrojena prema svojim stihovima i da smatra da ih niko ne može interpretirati bolje od nje.

Foto: video darko pavlović / Ringier

– Moju poeziju, mislim, mogu da govorim samo ja. Rekla sam glumicama:”Ne dam vam da mi recitujete moju poeziju i da mi je upropastite.” Naravno, šalim se, ali zaista mislim da je najbolje izgovaram ja. Najveći kompliment koji pesnik može da dobije jeste kada deca uče njegove pesme napamet. Kada sam objavila knjigu, a i nekoliko godina ranije, posle gostovanja u emisiji kod Ivana Ivanovića, gde sam prvi put recitovala svoju ljubavnu pesmu, počeli su da mi prilaze gimnazijalci i studenti i govore da upravo sa tom pesmom idu na takmičenja u recitovanju. A to uopšte nije pesma za decu. Ipak, to je divno priznanje. Kao što je i Miloš Crnjanski recitovao svoje “Stražilovo” i “Lament nad Beogradom”, tako i ja tvrdim da moju poeziju niko ne može da govori bolje od mene. Ljudi moraju da me slušaju da bi videli kako se recituje – ističe Mirjana.

Čovek koji nikada nije voleo prazna je posuda

Ljubav je jedna od večitih tema njenog stvaralaštva, ali Mirjana smatra da se odnos savremenog čoveka prema emocijama značajno promenio. Dok se nekada ljubav doživljavala kao jedna od najvažnijih životnih vrednosti, danas se, prema njenom mišljenju, sve češće potiskuje pred slikom materijalnog uspeha, fizičkog izgleda i moći.

Na pitanje da li ljudi danas više žele da budu voljeni ili samo ne žele da budu sami, odgovara bez mnogo dileme.

– To je jedno od važnijih pitanja i deo projekcije ovog Matriks sistema koji nam poslednjih 30 godina poručuje da je ljubav prošla stvar, da je nebitna. Ideja o ljubavi zamenjena je idejom o posedovanju, o telu. Zato je toliki fokus na tome da budemo lepi, mladi, da menjamo svoje telo, da se sve svodi na intimne odnose, novac i moć. A čovek je, u suštini, stvoren kao društveno biće. Potreban mu je drugi čovek, par očiju sa kojima će nešto da razmenjuje. U suprotnom upada u demonsku zamku narcizma, a mi danas živimo u jednom narcističkom konceptu – smatra ona.

Posebno je zabrinjava činjenica da se mladim generacijama, kako kaže, nameće uverenje da su virtuelna priznanja vrednija od stvarnih emocija.

– Sve te slike na Instagramu, poruke “Ja sam glavni, ja”, predstavljaju jednu veliku zamku. Posebno su mlađe generacije navučene na mefistofelovsku laž da su virtuelne ljubavi, oličene u lajkovima na Instagramu, veće od jedne prave ljubavi. S druge strane, odnosi između muškaraca i žena u medijima predstavljaju se kao neka gladijatorska arena u kojoj su pobednici oni koji su voljeni, a gubitnici oni koji vole. Ja tvrdim upravo suprotno. Čovek koji nikada nije voleo jeste prazna posuda u koju se uliva šta god da dođe. Onaj ko je voleo, taj ima čega da se seća. Samo takav čovek može da piše i da razume poeziju – kaže Mirjana.

Na pitanje da li su se muškarci promenili ili su žene postale zahtevnije, nema jednostran odgovor.

– I jedno i drugo. Svet se promenio i to je delimično odgovor na sve ovo o čemu govorim. Ako je sve oličeno u materiji, telu, mladosti, novcu i moći, onda stvarate armiju robova tog projekta. To su ljudi koji nikada ne mogu da dostignu zamišljeni virtuelni holivudski ideal, niti mogu da se takmiče sa planetarnom laži koja nam je nametnuta da bi nas skrenula sa razmišljanja o onome što je zaista važno, o lepom, plemenitom i uzvišenom – objašnjava književnica.

Foto: Jadranka Ilić / Tanjug

Iako se često govori o tome da žena danas može da bude potpuno ostvarena i bez partnera, Mirjana ne smatra da ljubav treba predstavljati kao nešto što je čoveku nepotrebno.

– Naravno da veza sa muškarcem nije osnov svega i da žena može da bude srećna i ostvarena na različite načine. Ali je tužno što živimo u vremenu koje promoviše ideju da nam takva veza uopšte nije potrebna. To je suština. U ljudskoj prirodi je da čovek ne bude sam. Potreban nam je drugi čovek, ali nam mediji danas poručuju nešto sasvim drugo. Nude nam ideju da je dovoljno da imamo 100.000 lajkova na Instagramu ili da se ne vezujemo. Posledice takvog načina života vidimo svuda oko sebe – kaže ona.

Društvene mreže su pošast

Ni sama nije potpuno imuna na društvene mreže, iako je svesna koliko vremena i pažnje one oduzimaju. Zbog prirode posla mora da bude prisutna na njima i da obaveštava publiku o svojim aktivnostima, ali priznaje da bi volela da joj ne oduzimaju toliko vremena.

– Nažalost, moram da budem na društvenim mrežama zbog prirode svog posla, da bih ljudima javila šta radim. Uzmu mi mnogo više vremena nego što bih želela. Ali društvene mreže jesu pošast. Ponudile su, posebno mladima, taj Matriks laži i ideju o samodovoljnosti, o egu koji je postao najvažniji. Kada ljudi spuste telefon, često ne znaju šta će sa sobom, ne znaju ni ko su, ni kuda idu, ni zašto idu. To je posledica epidemije duhovnih bolesti i bolesti duše – upozorava ona.

U vremenu neprekidne žurbe, loših vesti i poruka straha, svoju oazu mira pronalazi u tišini. Iako ima svoje utočište u Vojvodini, u poslednje vreme ne uspeva često da odlazi tamo. Zato je naučila da mir pronađe i u sopstvenom domu.

– Moja duhovna oaza je sada, usred sveopšte buke, tišina. Kada sedim kod kuće, pustim neku tihu muziku i dozvolim da me misli i emocije inspirišu da nešto uradim, ili čak da ne radim baš ništa. Dokolica može da bude izuzetno kreativna – kaže Mirjana.

Ne krije da ju je ubrzani tempo života umorio i da ima utisak da vreme prolazi mnogo brže nego ranije.

– Kada pogledate, dan se skratio, vreme se nenormalno ubrzalo. Okrenem se i već je sedam uveče. Dok se okrenemo, prođe godina. Evo, već smo u novembru. Čovek je strašno izložen neprirodnim stvarima i lošim porukama. Poruke straha su nešto strašno, to je projekat Matriks sistema, odnosno Velikog brata, koji traje već poslednjih 20 godina. Sada osećamo posledice toga. Otuđeni smo od samih sebe i od svojih bližnjih, nemamo za šta da se uhvatimo i neprestano smo bombardovani strahom – govori ona.

Zato smatra da čovek mora svesno da pronađe način da se odmakne od svakodnevne buke. Nekada je za to dovoljna dobra knjiga, a nekada samo jedna rečenica koja može da promeni način na koji posmatramo svet.

– Uzmite dobru knjigu ili neku dobru rečenicu. Ponekad je dovoljna samo jedna rečenica. Znate kako kaže Biblija:”U početku beše reč”. Dobra reč može da stvori nove svetove. Zato mislim da nije slučajno što poetske večeri danas imaju toliko publike. Ljudi očigledno imaju potrebu da se vrate nečemu što je iskreno, lepo i istinito.

Sklona sam da oprostim, ali i da zaboravim

Iako o životu govori sa osmehom i dozom ironije, Mirjana ne tvrdi da je nisu bolele izdaje i razočaranja. Naprotiv, priznaje da su je povređivali i prijatelji i ljubavi, ali da se njen odnos prema takvim iskustvima menjao sa godinama.

– Naravno da su me povređivali i jedni i drugi, verovatno kao i sve ljude. Kada sam bila klinka, bila sam očajna zbog toga. Danas shvatam da te takve stvari nikada ne bole manje, ali onda pomislim:“Čekaj, pa najvažnije je da ja nikoga nisam povredila.” To je zaista najbitnije. Lakše se živi sa tim kada znate da niste bili vinovnik nečije tuge ili suza. Ne znam kako neko može da živi sa saznanjem da je drugome naneo takav bol. Ja znam da to sigurno nisam – iskrena je književnica.

Kaže da je sklona praštanju, ali da ima jednu osobinu koja joj ponekad i ne ide u prilog, ume da zaboravi zbog čega je nekome oprostila.

– Moj problem je što ja i zaboravim. Trenutak opraštanja za mene je trenutak skidanja najvećeg tereta koji imate na duši. Kada osetim tu lakoću, toliko sam srećna da me endorfin i dopamin preplave i onda nekako zamaglim razlog zbog kojeg je do svega toga uopšte došlo. Vrlo često zaboravljam. Znam da to možda nije dobro, ali eto – kaže uz osmeh umetnica.

Ne odriče se ni svoje naivnosti, koju posmatra kao deo ličnosti bez kojeg možda ne bi bila umetnik.

– Ostati pomalo naivan nije uvek loše. Da nisam naivna, možda ne bih ni bila umetnik – dodaje Mirjana.

Foto: video darko pavlović / Ringier

A kada je pitamo šta je danas može oboriti s nogu, odgovor je prilično drugačiji od onoga što bi mnogi očekivali. Materijalne stvari je, kaže, odavno ne impresioniraju. U vremenu u kojem se uspeh meri skupim automobilima, luksuznim putovanjima i zlatom, ona se raduje sasvim drugačijim stvarima.

– Iz materijalnog sveta sigurno ništa. Ja se podsmevam tom materijalnom svetu. U eri kada nam nude priče o automobilima od 300.000 evra, avionima i zlatu vrednom milione, ja sama isheklam svoj zlatni nakit i smejem se svemu što je deo tog projekta Matriks. Mene mogu da obore s nogu dobra rečenica, fantastična priča, neki dobar čovek, divan mali gest i, naravno, slike iz prirode – kaže ona.

Na podsećanje da je tu ipak i ljubav, odmah se nadovezuje:

– Ljubav, naravno. Ništa bez ljubavi! Ali kažem da čovek, da bi osetio ljubav, prvo mora da oseti ljubav prema životu i prema svojim bližnjima. Potrebna je i umerena ljubav prema sebi, a ne ova patološka koja se danas promoviše kroz egomaniju i narcizam – ističe Mirjana.

Posle poetsko-muzičkog projekta „Obećao si mi“, Mirjana već razmišlja o novim izazovima. U planu je i novi roman, na kojem radi, ali priznaje da je zbog priprema za predstojeći nastup malo usporila pisanje.

– Možda ćemo raditi još neke projekte, a ja radim na novom romanu. Malo sam usporila zbog ovoga što sada pripremamo, ali nastavljam dalje – otkriva ona.

Za kraj razgovora vraća se onome što smatra jednim od najvećih problema savremenog čoveka, relativizaciji svega, zbog koje se, kako upozorava, sve lakše otvaraju vrata zlu.

– Veliki brat nas je naučio da relativizujemo sve. A u toj relativizaciji otvaramo široka vrata za zlo, i ono u nama i ono u drugima. Čovek mora da bude fokusiran i da se svakog dana bar na dva minuta seti da se živi samo od dobra. I samo se sa dobrom može rasti – poručuje Mirjana Bobić Mojsilović.