Neša Leptir poslednji dani | Kurir

Nenad Radulović, poznatiji kao Neša Leptir bio je jugoslovenski i srpski rok muzičar, pevač, komičar i osnivač popularne pop-rok grupe Poslednja igra leptira. Njegova vedrina, kreativnost i emotivne pesme ostavile su dubok trag u regionalnoj pop-kulturi, a mnogi njegovi hitovi  se i danas redovno emituju na radio stanicama.

Radulović se razboleo iznenada. Imao je tumor levog testisa koji lekari nisu na vreme otkrili, a bolest je metastazirala na pluća i mozak. Ni tada nije želeo da odustane od nastupa. Lekari nisu na vreme otkrili tumor koji se proširio na pluća i mozak

Posle prve operacije izgubio je kosu, pa je počeo da nosi šešir. Ali publika ga je i dalje gledala nasmejanog i punog energije.

Imao je temperaturu 40, ali nije želeo da otkaže koncert. Njegova posvećenost publici bila je gotovo neverovatna. Jednom je pevao sa gripom i temperaturom od oko 40 stepeni.

“Ko sam ja da zeznem 1.800 ljudi”, govorio je.

Na prvi koncert u Domu sindikata pozvao je gotovo ceo komšiluk.

Čak ni teški trenuci bolesti nisu mogli da mu oduzmu ono po čemu je bio prepoznatljiv, a to je humor.

Jedno od najpoznatijih Nešinih gostovanja bilo je na koncertu Lepe Brene, kada je u svom prepoznatljivom maniru imitirao Slobodana Miloševića i potpuno oduševio publiku.

Čak je i pred operaciju tumora na mozgu uspevao da nasmeje ljude oko sebe.

Na VMA je, prema svedočenjima, pravio pravi mali šou, pevao i glumio, a kada je anestezija počela da deluje, obratio se medicinskom osoblju imitirajući Miloševića:

“A sad, svi na svoje radne zadatke!”

Pred smrt je napisao tekst za pesmu “Suze sa zvezda padaju”, a njegova porodica je 28 godina kasnije poželela da Milan Đurđević, frontmen Nevernih beba, napiše muziku i aranžman.

Ipak, iza osmeha je očigledno postojala svest o onome što dolazi. Navodno je dan pre smrti na poleđini lekarskog recepta napisao svoju poslednju poruku:

“Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta.”

Te reči ostale su kao njegova poslednja tajna – poruka koju je čuvao iza osmeha dok je ležao na samrtničkoj postelji.

Njegov brat Željko godinama kasnije opisao je prizor koji nikada nije uspeo da zaboravi.

“Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji. Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom, poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima.”

“Ja ne znam šta je ‘tamo’, posle. Ali znam da on zna… Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa. I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl i da mu duva u leđa baš taj, isti, nebeski vetar”, rekao je Željko.

Njegov rođeni brat Željko svake godine održava pomen na Novom bežanijskom groblju.

Nešinu majku Bošku Radulović, koja je preminula pre šest godina, novinari Kurira su svojevremeno pitali o sinu i njegovom životu. Ona se sa posebnom emocijom prisećala starijeg sina koji je humorom, harizmom i muzičkim talentom osvajao srca širom bivše Jugoslavije.

“Svet je za nas nestao kad je on otišao. Nekako su se i njegovi prijatelji razišli. Mrkić mi je rekao da je Neša bio stub koji ih je okupljao oko sebe”, govorila je Boška.

“Govorio mi je da sam cicija”: Majka ga grdila a on nije umeo da štedi ni sebe ni novac

Boška je pričala da je Neša od svih članova porodice najviše voleo upravo nju, iako ga je često kritikovala.

“Govorio mi je da sam cicija. Dolazio bi kući često bez rukavice i šala koje sam mu kupila. Pomogao je uvek ljudima i nikad nije imao para. Željko je obećao da će zarađivati za obojicu. Grdila sam ga što nije pazio na sebe. Živeo je 300 na sat”, prisećala se njegova majka.

Posebno je želeo da još jednom ode u Liku, mesto gde je rođena njegova majka i gde je sa prijateljima provodio dane u šatorima. Voleo je prirodu i sva živa bića. Kao dečak je jednom sa ocem otišao da kupi božićnu jelku. Kada je shvatio da je to zapravo posečeno živo drvo, zaplakao je i porodica danima nije mogla da ga smiri.

“Emociju je imao ne samo prema ljudima, već prema svim živim bićima“, pričala je njegova majka.

Njegov poslednji humoristični odgovor ostao je zauvek upamćen

Kažu da je svega dvadesetak minuta pre smrti, kada su ga pitali kako se oseća, sa osmehom odgovorio:

“Pa, ne mogu baš da igram fudbal.”