Nestala kao devojčica u vozu, pronađena posle 20 godina u Rusiji

U oktobru 1999. godine četvorogodišnja Julija Moisejenko putovala je vozom sa ocem iz jednog beloruskog sela u drugo. Bila je to kratka vožnja, kakva porodici nije delovala nimalo neobično. Međutim, taj dan pretvorio se u tragediju koja će ih progoniti naredne dve decenije.

Policija je u početku sumnjala da otac ima veze sa nestankom deteta, ali je DNK analiza krvave odeće isključila tu mogućnost. On nije mogao da se seti da li se potukao, šta se tačno dogodilo, niti gde je Julija mogla da nestane.

Usledila je velika potraga širom zemlje, ali bez rezultata. Devojčicina majka Ljudmila Moisejenko godinama je delila plakate sa fotografijom ćerke po železničkim stanicama, nadajući se da će je neko prepoznati.

Dve godine kasnije porodica se preselila iz kuće koja se nalazila blizu stanice.

„Više nisam mogla da gledam vozove. Preselili smo se na mesto gde u blizini nije bilo nijedne železničke stanice“, rekla je Ljudmila 2017. godine.

Iste godine kada je nestala, dvojica policajaca u susednoj Rusiji pronašla su napuštenu četvorogodišnju devojčicu na železničkoj stanici u Rjazanju, skoro 1.000 kilometara od Minska.

Dete je znalo samo da joj se majka zove Luda, a otac Viktor. To su bili jedini tragovi koje su ruski policajci imali.

„Nisam razumela da sam iz Belorusije. Kada su me pronašli, držala sam knjigu sa pečatom biblioteke iz malog provincijskog grada blizu Rjazanja. Zbog toga niko nije mogao ni da pomisli da sam došla iz Belorusije. Zaključili su da sam verovatno iz Rjazanja ili iz nekog obližnjeg mesta“, ispričala je Julija godinama kasnije.

Pečat na knjizi dodatno je zbunio istragu. Umesto da se potraga proširi ka Belorusiji, zaključeno je da devojčica najverovatnije potiče iz Rusije.

Policija ju je predala lokalnom centru za psihološku podršku deci. Trebalo je da bude poslata u sirotište, ali je sudbina imala drugačiji plan.

Nova porodica i žena koja ju je usvojila

Irina Alpatova, farmaceutkinja iz Rjazanja, u tom periodu donela je važnu životnu odluku. Kada joj se mlađi sin rodio sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, obećala je da će usvojiti jedno dete ako on preživi.

Dečak je preživeo, a Irina je odlučila da ispuni obećanje.

„Otišla sam u ustanovu u kojoj su deca privremeno boravila pre nego što bi bila poslata u sirotišta širom zemlje i jednostavno rekla: ‘Dajte mi bilo koje dete i odgajaću ga.’ Pokazali su mi Juliju. Nisam ni morala da biram. Od tada ona živi sa nama“, rekla je Irina, žena koja je usvojila nestalu devojčicu.

Nova porodica nikada nije krila od Julije da je usvojena. Iako se ona danas ne seća jasno svog nestanka, usvojitelji su joj govorili da je kao mala pominjala vožnju vozom sa nepoznatim muškarcem i ženom, spavanje u napuštenim zgradama, prosjačenje i skrivanje od policije.

Njen nepoznati pratilac na kraju ju je ostavio na železničkoj stanici u Rjazanju. U dečjem sećanju taj čovek kasnije se pretvorio u figuru oca, zbog čega je Julija godinama verovala da su je roditelji napustili.

Dok je Julija odrastala u Rusiji, njena biološka majka u Belorusiji nikada nije prestala da je traži.

„I dalje tražim Juliju. Sada bi imala 22 godine“, rekla je Ljudmila 2017. godine.

Preokret se dogodio zahvaljujući njenom partneru Iliji Krjukovu (31), koji je pretražujući internet naišao na priču o nestaloj devojčici iz Belorusije. Sličnosti su bile prevelike da bi bile slučajne.

To je pokrenulo niz događaja koji su doveli do istine. Urađena je DNK analiza koja je potvrdila ono što su svi duboko u sebi osećali – Julija je zaista njihova izgubljena ćerka.

Julija je taj trenutak opisala kao nešto što će zauvek pamtiti:

“Svi smo plakali. Nismo mogli ni da pričamo, samo smo se grlili. Majka me nije puštala, sedela sam joj u krilu kao da sam opet mala devojčica. Nisam pronašla samo roditelje, već i brata i sestru“, ispričala je.

 Video: Posle koliko godina se nestala osoba proglašava mrtvom