Nikola Pejaković o stanju u društvu, veri i Vučiću

Glumac, muzičar, pozorišni reditelj i scenarista Nikola Kolja Pejaković ponovo je javno podržao Aleksandra Vučića, nosioca liste “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”. On je o svom političkom izboru govorio u emisiji “Dok anđeli spavaju”, gde je poručio: “Prošli put sam za Aleksandra Vučića potpisao jednom rukom, sada ću sa obe.” Tokom razgovora s Marinom Rajević Savić osvrnuo se na svoju porodicu i najveća životna iskušenja.

On je počeo žestoko da napada Vučića, a ja da branim i njega i sebe – rekao je Pejaković i nastavio:

– Kada je razgovor postao previše užaren, rekao sam mu: “U pravu si ti, ja sam prodana duša i gnjida, ali reci mi, otkud ti na onoj drugoj strani? Otkud ti na strani onih koji bi da od crkava prave disko-klubove, koji bi da odvajaju Vojvodinu i pljuju Svetog vladiku Nikolaja? Šta ti radiš u istoj koloni s ljudima koji bi da nas proganjaju i da naša tela plivaju Savom?” U redu je da se politički ne slažemo, ali ovo su stvari iznad politike. Ja dajem svima šansu i jedini spas je da svi svima damo šansu, ali moja tolerancija staje tamo gde se pljuje Gospod. Nisam sam u ovoj priči, imam pretke koji me gledaju i ne mogu raditi šta mi padne na pamet. Moj sin nosi ime po mom dedi Teodoru. Sa očeve strane to su deda Teodor i baka Sofija Soka, otac Tomislav, stričevi Petar i Nikola, tetke Darinka, Danka, Marija, Jela, Sara, Ljuba i Nena, a s majčine ujak Miroslav.

Novinarka je upitala ko mu je od njih bio najveća podrška u najtežim trenucima.

– Moja majka. Kada sam se rodio sa četiri prsta, verujem da im nije bilo lako. Majka je bila domaćica, uvek uz mene. Kada bih u Banjoj Luci upadao u teške faze, zvali bi nju, pa bi ona došla da mi kuva i pokušava da pomogne. Nema gde me nije vodila na lečenja. Jednom prilikom izvela me je iz jednog stana gde je bilo poluilegalno ispiranje. Način na koji sam izašao na ulicu i reagovao na ljude pokazao joj je da mi ona više ne može pomoći, već samo Gospod. Otac je jednom došao u Beograd, sedeli smo i gledali TV, pa je polušaljivo rekao: “Ženo, pa on je drogiran.” Moja porodica je stalno plivala između smeha i tragedije. Znam da sam ih napatio, naročito majku, i da sam bio deo uzroka njene kasnije bolesti. Ali njene molitve su me sto posto izvukle i dovele Gospodu. Danas se molim da joj Gospod oprosti sve grehe i podari večni život – prisetio se Pejaković.

Nije izbegao razgovor ni o najtežim i najbolnijim temama:

– Moj profesor režije Nikola Jevtić rekao mi je jednom: “Tebe je heroin spasao. U piću si devedesetih postao tako neprijatan i incidentan po kafanama, kada se lako potezao pištolj, da te je heroin zapravo umirio i sprečio dalje incidente.” I ja verujem da me je Gospod bacio u jarak i na dno da bih video gde sam. Kada se probudiš u sopstvenim izlučevinama u heroinskoj krizi, dobiješ prostor da se trgneš.

Nikola je priznao da umetnost često mešaju s duhovnošću.

– To je teška i opasna zabluda, podjednako opasna kao i pomisao da đavola nema ili da su pomisli koje ti dolaze tvoje. Kada dođu te odvratne pomisli, treba glasno reći: “Ne prihvatam!” i tvoriti Isusovu molitvu. Sećam se da sam u vreme zavisnosti, nakon što bih kupio drogu od dilera, odlazio u knjižaru Srpske pravoslavne crkve prekoputa Patrijaršije da kupujem i čitam duhovne knjige. Takođe, kada me je majka odvela kod jedne doktorke akupunkturologa, ja sam sat vremena pre toga uzeo džoint s hašišom. Kada me je doktorka pitala da li pušim, slagao sam da ne pušim. Ona je osetila miris, izbacila me iz ordinacije i rekla: “Vama ja ne mogu pomoći, vama samo Bog može pomoći”, te mi napisala naslove knjiga doktora Laze Milina (“Razgovori s profesorima”). Kada sam te knjige konačno otvorio, shvatio sam da je sve u njima istina.

Kolja Pejaković na snimanju serije “Tvrđava”

Važnu ulogu za njega je bilo kad je postao otac Teodora i Vere.

– Moja bivša supruga mi je rekla da me je samo dva puta videla s takvim izrazom lica, kada sam prvi put držao Teodora, pa potom Veru. Taj susret s decom je neopisiv. Svoje dece ne možeš da se nagledaš ni naslušaš, niti možeš dovoljno da ih voliš. Tu opet bez Gospoda nema rešenja, jer nam Gospod daje mogućnost da sa svojom decom budemo večno u carstvu nebeskom. Vaskrsenje Gospodnje nam je dalo šansu da iz ovog života izađemo kao ljudi.

Na kraju razgovora otkrio je da samo jedno želi da prenese na svoje naslednike.

– Želim da veruju u Boga i idu u crkvu. Bez toga im je sve džabe – i škole i nauka. Nauka, umetnost ili ljubav bez Hrista vode u propast i tu nema pomoći – zaključio je Pejaković.

Nikola je pio više od 15 godina, ali kaže da ga kod alkohola zapravo uopšte nije privlačio ukus, već to stanje opijenosti.
– Čovek u alkoholizmu ide ka “blekautu”, ide da se onesvesti. Sam ukus pića je nebitan, bitno je stanje. Kod ljudi koji imaju dublji unutrašnji problem, ti zapravo tragaš za nestankom – ideš ka tome da se poništiš, da eliminišeš samog sebe iz života. To su male smrti. Svako pijanstvo ili svako uzimanje droge u suštini je malo samoubistvo ili pokušaj samoubistva, jer nikada ne znaš šta će se u tvojoj krvi desiti – objasnio je glumac.

 Bonus video: Pejaković o Srbima i podelama