Nikola Popević o filmu “Tigar”

Već sam na ovom mestu iznosio svoju tezu da su neki od najboljih ratnih filmova novijeg datuma o tenkistima ili je im radnja povezana sa tenkovima. Tu je raznolika družina gde su američki akcijaški “Bes”, klaustrofobični izraelski “Liban”, zabavni ruski “T-34”, ali i još jedan ruski film sa jakim uticajem fantastike i metafizičkim promišljanjima, “Beli tigar”.

“Tigar” je bio jedan od najcenjenijih tenkova Drugog svetskog rata, po mnogima najkvalitetniji. Film o posadi takvog tenka krajem 1943. godine, kada je Crvena armija već uveliko potiskivala snage Sila osovine nazad prema Rajhu, mogao je da ispriča priču o uzaludnom junaštvu. Ali avaj, i ova moralno upitna postavka verovatno bi bila bolja od onoga što smo na kraju dobili, ulazak na teritoriju njegovog skoro pa imenjaka, “Belog tigra”, a to su fantastika i metafizika.

Dakle, na papiru je sve okej. Komandant posade “Tigra” dobija naređenje da se tenkom vrati u “sivu zonu” fronta po visokog oficira Vermahta koji je ostao u nekakvom utvrđenju i da ga privede. Po atmosferi, pa čak i nekim kadrovima i scenama, ovo bi trebalo da podseća na, po mom (ne)skromnom mišljenju, najbolji film ikada snimljen, “Apokalipsu sada”. Posada tenka polako se probija kroz ratni besmisao, tonući sve dublje u ludilo, koje se na kraju spaja sa ludilom odmetnutog oficira.

Ali avaj, “Tigar” je daleko od toga jer već na dvadesetom minutu toliko signalizira šta je zapravo posredi da pažljiviji gledalac može zaključiti o čemu se radi i onda je sva filmska magija raspršena. Da, postoje brojni komentari po internetu ljudi razočaranih krajem. Ali preokret nije na kraju, on se događa posle uvodne scene i očigledno je da su gledaoci bili zavarani očekivanjima od nemačkog ratnog filma pod imenom “Tigar” da se radi o bilo čemu drugom do putovanju mrtvih duša kroz… nešto… neko čistilište, šta li, to film svakako nije definisao, do mesta gde će morati da se suoče sa istinom i pozdrave se sa ovozemaljskim životom.

“Tigar” je žrtva zablude da je nekakav sumanuti preokret na samom kraju filma kvalitet sam po sebi. Zaboravlja se činjenica da sjajni filmovi sa sličnim preokretom moraju smisleno “varati” gledaoca usput, gde se naznake onoga što se zaista zbiva pružaju na kašičicu i tek se na drugo, pa i treće gledanje može sagledati u potpunosti. Autori “Tigra” pokušavaju da učine isto, ali su spomenute naznake previše očigledne, toliko da se mogu nazvati i klišeom, da neko ko ih je pregršt već video može vrlo lako zaključiti o čemu se zapravo radi.

Primera radi, “Džejkobova lestvica” je film sa sličnom idejom: vojnici, čudni događaji, preokret takav da je gledaocu jasno da mu je signalizirano da ono što vidi nije baš-baš tako. Ali ta “Džejkobova lestvica” sebe postavlja kao psihološki horor, što ipak, priznaćete, nije žanr u kome se očekuje nekakav realizam. “Tigar” odvaja svoje protagoniste od stvarnosti vrlo brzo i tu prerano spušta karte.

Zaseban je problem, sve i da se film posmatra kao ratni, to što čak i površni poznavaoci naoružanja vide brojne nelogičnosti i anahronizme. Glavni junak, tenk “Tigar” je replika napravljena na osnovi T-55, glavni neprijatelj, “ubica tenkova” SU-100, uveden je u upotrebu tek godinu danas kasnije, itd. Nažalost, ispada da je u ovaj film uloženo – premalo truda.