Nikola Popević o seriji “Konstantinovo raskršće”

Kako vreme leti! Prošlo je skoro dvadeset godina od izlaska “Konstantinovog raskršća”, jednog od najčitanijih i najprodavanijih srpskih romana u 21. veku. Izašao je 2009. godine i za kratko vreme doživeo nekoliko izdanja, a zaključno sa 2023. čak dvadeset i osam.

Iako po obimu ne preterano veliko, “Konstantinovo raskršće” je izuzetno dinamično, a pisac Dejan Stojiljković nije krio da su ga pored književnih vodili i filmski uticaji. Posebnu draž davali su mu tzv. klifhengeri na kraju svakog od brojnih (često kratkih) poglavlja. U pitanju je metoda kada pisac (ili autor nekog drugog dela, filma, epizode serije…) naglo prekine radnju, što bi se reklo, kad je najzanimljivije i pređe na nešto drugo. Samim tim, konzument dela, čitalac ili gledalac, jedva čeka da dođe do mesta gde će se radnja nastaviti.

Naizgled jednostavna metoda činila je to da se “Konstantinovo raskršće” čitalo veoma brzo, a pritom je imalo jak utisak filmičnosti. Nizale su se scene koje je čitalac lako mogao zamisliti u formi pokretnih slika i kada se tome doda činjenica da je roman doživeo sjajan uspeh, postavljalo se logično pitanje: Kada ćemo “Konstantinovo raskršće” moći da vidimo na ekranu ili bioskopskom platnu?

U međuvremenu, dogodila se strip-adaptacija. Priča koja meša istorijske teme, lokalni folklor, teorije zavere, paraistoriju i mitove koji nisu naučno utemeljeni, ali su duboko usađeni u narodu, dobila je i svoju vizuelnu komponentu. U međuvremenu, roman je poređen sa “Da Vinčijevim kodom”, koji pokriva slične opšte teme. Stojiljkovićev roman se pak mnogo više oslanja na naše, srpske priče. Uostalom, vampir je jedan od autentično naših “proizvoda”, reč koju smo podarili celom svetu, a sam fenomen opisan je čak i u zvaničnim spisima.

“Konstantinovo raskršće” je došlo u zgodnom trenutku jer je jedan od svojih glavnih mitoloških aduta, i vampire i vukodlake, imao kao hit na svetskom nivou, i u romanima i filmovima – “Sumrak”, “Podzemni svet”, “Istinska krv”… A kada se tome dodaju mistične priče vezane za nacističku fascinaciju onostranim, tajne redove i “skrivenu istoriju”… Svi pravi sastojci bili su tu.
Seriju “Konstantinovo raskršće” čekali smo donedavno. Počelo je njeno emitovanje i…

Pa, kad sam dve trećine teksta posvetio maltene uvodu, priči o samom fenomenu, to otprilike znači da je ta priča zanimljivija od same serije. Jer, ruku na srce, ako se po jutru dan poznaje (tačnije, da pratim vampirsko-vukodlačku analogiju), ako se po sumraku noć poznaje, posle dve epizode, ovo neće biti bogzna kako. Dinamičnost romana ovde se ne vidi. Rak-rana srpskih serija, scene kada likovi stanu ili sednu da pričaju, postoji i ovde. Taman postane dosadno, nešto se dogodi, ali i ta akcija bude prosečno odrađena. Priča ostaje zanimljiva na papiru, na trenutke sve nekako zaliči na scene iz nekog filma o Indijani Džounsu, ali opet to nije to.

Zaliči, zbog epohe, i na pokoji partizanski film, ali ispadne da ono što je snimljeno pre 50-60 godina izgleda otprilike isto kao i ovo sad. Stičem utisak da bi ovo najbolje funkcionisalo kao film, ali onda se postavlja pitanje kako bi taj film bio finansiran jer je za ovakav projekat najisplativije da bude snimljen u formi serije, pa je time napravljen pun krug. Verujem da će ova serija imati svoju publiku. Ne samo poklonike već i one koji svakako prate srpske serije. Ali ostaje osećaj da nam je umesto raskošnog obroka posluženo nešto mlako. Jbg, tako je kako je.