Nikola Rokvić je za sedam dana prikupio 5,5 miliona dinara na putu ka Grčkoj

Folker Nikola Rokvić krenuo je peške put Grčke, a krajnji cilj mu je manastir Svetog Nektarija Eginskog.

Rokvić je sebi zadao cilj da pređe put od 1.060 kilmetara bez prevoznih sredstava, a po danu otprilike hoda i trči oko 30 kilometara.

Nikola se sada oglasio za „PulsOnline.rs“, te otkrio sa čim se sve susreće na putu, ali i kako je zadovoljan napretkom i dosadašnjim prikupljenim sredstvima.

Odlučili ste se na jedan humanitarni projekat i sve pohvale pre svega. Odakle ideja da se pokrene Fondacija, a onda se odlučiti za hodočašće do Grčke?

– Pre tri godine sam se zavetovao da ću doći peške do Svetog Nektarija Eginskog, do Engine i manastira. Moja duhovna i mentalna priprema traju pune tri godine, a u poslednjih par meseci sam intenzivno radio i na fizičkoj pripremi. Mislim da je za ovakve stvari veoma bitan sklad duha i tela i da jedno bez drugog nije ni dobro ni sigurno za ovakve stvari. U tim pripremama sam došao na ideju, uz pomoć mojih prijatelja koji su mi pomagali i koji su me spremali, odlučio da kombinujem brzi hod i trčanje i tako sam uveo sportski duh u celu ovu priču. Sve sam zaokružio jednom velikom humanitarnom misijom jer smo supruga i ja osnovali fondaciju „Porodica“ koja će se baviti porodicom i pomagati mnoge porodice, ali i talentovanu decu. Ipak, ovaj put je sam po sebi odlazak do Svetog Nektarija koji je veliki božji ugodnik i koji pomaže ljudima sa onkološkim bolestima. Tako da sam ovaj put želeo da spojim Svetog Nektarija i našu decu jer znam koliko je vera bitna u tim teškim trenucima i velikim iskušenjima. Znam koliko je uz veru lakše da se sve prebrodi jer sam i sam prošao kroz teške treutke. Čovek bez vere teško može da prevaziđe određene stvari i velika iskušenja.

Do sada je skupljeno 4 miliona dinara za pomoć dečjoj onkologiji. Da li ste zadovoljni odzivom ljudi?

– Prezadovoljan sam odazivom ljudi, toliko ljubavi i radosti i pozitivne energije. Ljudi se toliko mole za mene da izdržim na ovom putu i da uspem. To mi daje veliku snagu i veliki podstreh da osvajam te kilometre i idem dalje. Radostan sam što smo prešli preko 5,5 miliona dinara koje smo do sada prikupili. Ljudi se sve više aktiviraju, na putu se zaustavljaju i daju mi priloge, ali i vodu, voće, slatkiše. Svi kažu da nema dobrih ljudi, ali oni su na svakom koraku. Radostan sam što sam sve ovo pokrenuo na ovaj način, ali i zato što su ljudi to prepoznali. Čini mi se da se svi zajedno radujemo u ovome.

Koliko vam je naporno i da li ste već sada napravili tempo dana koji vam odgovara?

– Izazovan je put, 35km dnevno prelazim. Danas smo odradili sedmi dan. Veoma je izazovno trčati 30 dana po 35km. Ima uspona i padova, ali ta podrška ljudi mnogo doprinosi u tome da se osećam dobro i da izdržavam sve te napore. Zahvaljujući dobrim pripremama i hvala Bogu na svemu što mogu da dam od sebe i što mislim da mogu, a iznenadim se u nekim trenucima kada vidim šta zapravo mogu, a nisam znao da sam sposoban za to.

Verovatno je bilo teško da se odvojite od porodice. Videli smo da je ćerka plakala tokom rastanka ispred Hrama Svetog Save. Koliko je vama bilo teško i da li se svakodnevmo čujete?

– Naravno, velika prepreka u pripremama i odluci da krenem jeste moja porodica sa kojom 30 dana neću biti zajedno. To je veliko emotivno iskušenje na putu, ali zahvalan sam mojoj Bojani koja me je podržala i koja je sama sa troje dece. Mislim da nije mnogo odvojiti 30 dana od svog života za stvari koje mogu da se doprinesu i budu za opšte dobro. Radostan sam i zahvalan, pun ljubavi što imam takvu porodicu i što srećem tako divne ljude na putu koji su spremni da pomognu. Ovo je sigurno jedno veliko životno putovanje.

Kada nailazite na meštane mesta kroz koja prolazite kakve su reakcije. Da li vam nude pomoć?

– Ljudi su divni, nude pomoć, a još jedno opterećenje jeste to što idem magistralama kojima ljudi brzo voze. Kada me vide onda naglo koče da bi se slikali sa mnom, a zaustavljaju me na svakih par minuta. Zahvalan sam im na podršci, naravno. Ali sada sam našao opciju da prošetaju sa mnom jer je dobro i za njih, ali i za mene da ne stajem i ne hladim se. Tako zajedno prošetamo nekih 10-15 metara i uslikamo se.

Sa druge strane, Nikola je na Instagramu napisao:

– Ispričaću vam jednu priču, dešavanje koje me je danas veoma obradovalo i okrepilo. U samim pripremama za ovaj put, imao sam želju da nekako uklopim da na Cveti i Vaskrs budem na Svetoj Liturgiji i da se pričestim. Kako sam pred sam put odlučio da ipak imam i svakodnevno trčanje uz brzi hod kao i da nije dobro da pravim neki dan pauze, zbog hlađenja tela i ispadanja iz ritma, odlučio sam da na današnji dan, zbog velikih vrućina ne idem na Liturgiju! Onda bih trebalo da trčim od 11 do 4 po najvećem suncu što bi me mnogo istrošilo a treba gurati 30 dana! Prihvatio sam to zarad višeg cilja i daj Bože zdravlja stignem do Egine! Jutros kada sam krenuo oko 6:15 osećao sam tugu u srcu zbog toga što se danas neću pričestiti… Na 15-tom kilometru u mestu Grejač, videh divnu crkvicu sa desne strane, bilo je oko 10 do 9 , mislim nije još počela Liturgija, neću praviti pometnju, ući ću da se poklonim ikoni i da nastavim… Ulazim u crkvu i sa vrata čujem “Tijelo Hristovo primite…” ušao sam u trenutku kada je počela pričest!!! Vasiona!!! Kakva radost!! Stao sam u red, i zamolih oca za blagoslov da se pričestim! Divni otac Novica me je i pričestio. Toliko sam snage dobio, a i uvid, da koliko god mi nešto planirali, Bog ima zadnju reč. Slava Bogu i hvala. Radujmo se – napisao je Rokvić.

Nikola Rokvić je, sa druge strane, na putu dobio plikove, a više detalja o tome pogledajte u odvojenom tekstu: SAV U PLIKOVIMA?! Nikola Rokvić odlučio da podeli bolniju stranu velikog PODVIGA – Kako dalje?