Oči u oči sa dželatima: Potresna ispovest majke koja je u Hagu dočekala pravdu za ubijenog sina i supruga

Oči u oči sa dželatima: Potresna ispovest majke koja je u Hagu dočekala pravdu za ubijenog sina i supruga

Presuda kojom je Hašim Tači osuđen na 25 godina zatvora donela je međunarodnu pravnu satisfakciju, ali ne može da izbriše decenije bola onima koji su ostali bez celih porodica. Dragica Božanić, žena koja je 1998. godine u jednom danu izgubila muža i maloletnog sina, smogla je nezamislivu snagu da stane pred haški sud i otvorenog lica svedoči protiv onih koji su krojili sudbinu Srba na Kosovu i Metohiji.

Iako su joj nudili status zaštićenog svedoka sa skrivenim likom i glasom, ona je ponosno i hrabro izašla pod punim imenom i prezimenom. Odbila je čak i da pogleda optužene komandante, rešena da gola istina o njenom stradanju ne ostane skrivena iza pseudonima i zatamnjenih sudskih ekrana.

Izdaja na kućnom pragu i kobna noć u Opteruši

Tragedija porodice Božanić počela je gaženjem ljudskog dogovora sa komšijom Albancem koji je prethodno obećao zaštitu, ali je te kobne noći u dvorište doveo naoružane ekstremiste. Usred jula, srpsko stanovništvo sela Opteruša nasilno je skupljeno i razdvojeno, a Dragica je tada poslednji put videla svog šesnaestogodišnjeg sina koji ju je molio samo jedno – da mu ne diraju majku.

Umesto odgovora o sudbini najmilijih, dobila je decenije agonije i sumnjive posmrtne ostatke za koje srce majke i dalje odbija da poveruje da pripadaju njenom detetu. Njene reči u sudnici odzvanjale su teže od svake napisane optužnice, ogoljujući brutalnu istinu o otmicama i ubistvima koja su se odvijala pod maskom navodne borbe za oslobođenje.

Kazna za komandni vrh i pravda koja bolno kasni

Haški tribunal je nedvosmisleno utvrdio komandnu odgovornost, proglasivši bivši vrh terorističke organizacije krivim za stotine protivpravnih hapšenja, surova mučenja i ubistva najmanje 96 nedužnih civila. Redžep Seljimi osuđen je na 13, Kadri Veselji na 18, dok su Tači i Jakup Krasnići dobili po četvrt veka zatvora zbog sistematskog terora.

Međutim, za majke poput Dragice nijedna sudska odluka ne donosi potpuni mir, jer joj niko od osuđenih nikada neće reći ko je tačno povukao oroz i uništio njen dom. Njena hrabrost da svedoči ostaće trajno upisana kao opomena, dok će se međunarodna zajednica zauvek suočavati sa teškim nasleđem zločina koji su predugo ostali bez pravedne kazne.