Otac Jovan već 16 godina živi kao isposnik u Boki Kotorskoj

U samom središtu Boke Kotorske smešteno je minijaturno ostrvo Mala Gospa. Gotovo neprimetno na geografskim kartama, ovo parče kopna čuva neverovatnu tišinu, spokoj i priču o čoveku koji je svoj životni put u potpunosti posvetio Bogu. Već šesnaest godina na ovom mestu, okružen morskim prostranstvom koje tokom zime ume da bude nemilosrdno, u potpunoj samoći boravi otac Jovan.

“Život u manastiru bi trebao da bude potpuno posvećen Gospodu. A ta posvećenost se izražava kroz molitvu. To bi trebala da bude suština,” započinje svoje kazivanje otac Jovan za TV Prva.

Jedna od najvećih specifičnosti ove bogomolje jeste činjenica da nema nijedan prozor. Međutim, razlog za takvu arhitekturu nije skrivena simbolika, već goli opstanak i neprekidna borba sa prirodnim nepogodama. Tokom zime, usled podizanja nivoa mora, ostrvo biva potpuno odsečeno od ostatka sveta.

“U tom zimskom periodu znaju da budu jako velika nevremena. Talasi budu i po pet, šest, sedam metara. I onda se dešava da udare u zidove sa spoljašnje strane i ubace unutra ogromnu količinu vode. I onda bi sve to izlomilo unutra,” pojašnjava otac Jovan.

Od krajem oktobra pa sve do aprila, na ovom prostoru vlada apsolutna tišina. Posetilaca nema, razgovori utihnu, a društvene aktivnosti u ovom delu zaliva u potpunosti prestaju. Na duhovito pitanje novinara kako podnosi samoću i da li komunicira sa Bogom, otac Jovan kroz smeh uzvraća:

“Ja se šalim sa ljudima, pošto ne pričam maltene po osam meseci ni sa kim, onda leti iskoristim priliku pa vas udavim sve! Ne može niko doći do reči od mene. Šta ćete, trpite vi malo”.

Iako na hridi nema drugih stanovnika, sagovornik naglašava da nikada ne oseća usamljenost. Pored Gospoda i Majke Božije, on ističe da ima i sasvim posebne prve komšije sa kojima je izgradio neraskidivo prijateljstvo.

“Tu su i galebovi, moji verni prijatelji i jedine komšije. Ja ih zovem Pajo i Lepa, bračni par i onda u tom zimskom periodu, kada nemam na koga da galamim, onda galamim malo na njih, a i oni znaju na mene podviknuti ponekad, kad su gladni”, s puno topline priča monah.

Zanimljivo je da je život na morskoj obali bio njegova želja još od najranijeg detinjstva, iako u tom periodu nije mogao ni da nasluti da će obući monasku odoru.

“Kao dete sam sanjao o tome da živim negde pored mora. To mi je bila životna želja, čak i kad ne bih išao u školu subotom i nedeljom, ja bih otišao pored mora da prošetam. I evo, Bog mi dade ne pored mora, nego u moru da živim,” iskren je otac Jovan.

Na ovom svetom mestu, gde se brišu granice između opipljivog i duhovnog, otac Jovan svedoči da su se odigrala brojna čuda, naročito ona koja su donela radost bračnim parovima koji su se borili sa potomstvom. Ipak, jedno svedočanstvo mu je ostalo posebno urezano u pamćenje.

“Pre par godina došle su tri porodice i među njima je bilo troje, četvoro dečice. Najstariji je imao možda šest ili sedam godina. Ušli smo u crkvu, pročitali molitvu i posle toga izašli napolje da se poslužimo. Taj dečak se odvojio sa strane i počeo da doziva: “Mama, mama, dođi da ti kažem nešto”. Ona je mislila da hoće da ide, ali on je insistirao. Kada se vratila, rekla mi je: “Oče, znate šta mi je rekao? Kaže da je u crkvi video kako je jedna teta izašla iz slike, stala među nas i molila se zajedno sa nama,” priseća se otac Jovan čudesnog momenta u kom je dete, prema svemu sudeći, imalo viziju same Bogorodice.

Dok morski talasi neumorno zapljuskuju zidine drevne crkve na ostrvu čija površina iznosi svega 700 kvadratnih metara, otac Jovan nastavlja da računa vreme molitvama, a ne časovnikom. Od svog duhovnog mentora, blaženopočivšeg vladike Atanasija, nasledio je životnu filozofiju kojom se rukovodi u svojoj osami.

“On je stalno govorio o tome da u životu ne treba stavljati tačku. Jer kad staviš tačku, tu je kraj. Ne, uvek zarez. A posle zareza, uvek se nastavlja dalje,” zaključuje otac Jovan.

Pogledajte video: Monah sluša “Gnezdo orlovo”