Petar Božović o detinjstvu, Kalemegdanu i velikim ulogama

Petar Božović iza sebe ima karijeru koju su obeležile uloge u “Lepoti poroka”, “Leptirici”, “Više od igre”, “U ime naroda”, pozorište, monodrame Matije Bećkovića i neka od najvažnijih priznanja domaće scene. Ipak, mnogo pre svega toga, njegov život bio je obeležen ratom, porodičnim gubicima, domom za ratnu siročad, odrastanjem na selu i godinama u kojima nije znao ni gde će prenoćiti.

Rat je u njegovoj porodici ostavio trag koji se nije završio njegovim formalnim krajem. Božovićev otac bio je podoficir, a nakon povratka iz nemačkog logora završio je na Golom otoku. Tamo su bili i njegov stric i drugi članovi porodice.

– A shvatio sam da, u stvari, u ratu je lakše: ili pogineš, ili preživiš sa nekom ranom ili nešto, i na tome se završi. A posledice rata na porodicu i ostalo, one se vuku toliko dugo da je to neumesno, stvarno – rekao je Božović.

Majku je izgubio veoma rano, toliko rano da je se, kako je ispričao, gotovo i ne seća. Posle njene smrti, on i brat dospeli su u dom za ratnu siročad na Senjaku, odakle su ga uzele baka i njena sestra, tetka Vida, i odvele u selo Bablja kod Kolašina.

Uprkos teškom početku, upravo je selo ostalo jedno od njegovih najlepših sećanja.

– Tu proživim najlepše vreme, i tu doživim i školu, ne samo osnovnu do sedmog razreda, nego i vaspitanje kakvog više nema, nažalost – ispričao je glumac.

Na pitanje šta ga je najviše formiralo, nije tražio veliki odgovor.

Odmah potom objasnio je zašto.

– Najvažnije je što čovek živi sa prirodom. A priroda je najveće merilo čovekovih sposobnosti, bar za sada, dok ne izmislimo novog čoveka i ove ludosti koje će uništiti svet – rekao je.

Još tokom školovanja u Kolašinu izdvajala ga je ogromna ljubav prema čitanju. Bio je među najboljim učenicima, a posebno je pamtio nastavnicu srpskog jezika Milku Hadžić i dve biblioteke u gradu.

Kada ga je nastavnica pitala da li postoji knjiga koju nije pročitao, odgovorio joj je:

– Ima, nastavnice, Dostojevski koji me čekao u Beogradu, valjda.

Želeo je pozorišnu akademiju, dok je njegov otac za njega imao drugačiji plan. Upisao je prava, pokušao i da ode u Pariz sa prijateljem, ali se ta avantura završila bez posla i bez sigurnosti. Vratio se u Beograd, a onda se našao bez krova nad glavom.

– Bio je topli oktobar, ja sam u ulici Strahinjića Bana krenuo ka Kalemegdanu i legao na klupu – ispričao je.

Već sledeće noći prenoćište je potražio na železničkoj stanici, među ljudima koji su spavali na kartonu i čekali jutro. Istovremeno je išao na predavanja, a jedno vreme radio je i u BIGZ-u, gde je noću kolorisao razglednice, pa ujutru odlazio na fakultet.

Kasnije su stigle uloge koje će ga učiniti jednim od najupečatljivijih glumaca domaće kinematografije. Posebno mesto zauzela je saradnja sa Živkom Nikolićem i film “Lepota poroka”.

Pogledajte u galeriji kadrove iz kultnog filma:

Za ulogu Žorža, Božović se prisećao da je još tokom izbora kostima počeo da oseća lik.

– Kad sam to obukao, već sam bio u ulozi – rekao je.

Ali za njega Žorž nije bio samo lik za smeh.

– A samo ako pogledate, analizirate, to je neviđena hulja. Njegov odnos prema ženi, deca ga ne poznaju, njegov odnos prema kumu, prema kumi, prema kumstvu, moral, država.. – rekao je Božović.

Jedna od anegdota iz njegovog života možda najbolje opisuje njegov odnos prema sceni. Dok je primao Nušićevu nagradu, zazvonio mu je telefon.

– Pa gde si našao sad da me zoveš kad primam Nušićevu nagradu? – rekao je tada, dok se publika smejala.

– Eto, koristio sam to da nekako prebacim sebi u prilog, što glumac mora da se snađe u svakoj situaciji.

Govoreći o zanatu, priznao je i da je kao mlad glumac mislio da ulogu mora neprestano da nosi u glavi.

Godine iskustva promenile su mu taj pogled.

– A kad normalno živiš i normalno radiš, imaš već završenu ulogu, samo izađeš – rekao je.

Božović je govorio i o “Leptirici” Đorđa Kadijevića, filmu koji je vremenom stekao mnogo veći status nego što su njegovi autori u početku mogli da očekuju.

Za njega je gluma oduvek počinjala od posmatranja čoveka.

– Imitacija je prvi stepen – rekao je.

Još kao dete voleo je da imitira ljude, ali se to, kako je pričao, radilo samo unutar porodice.

Veliki deo njegovog pozorišnog života vezan je i za Matiju Bećkovića. Božović je dobio njegovu knjigu, čitao je, dramatizovao tekstove, a zatim pozvao Bećkovića da čuje ono što je pripremio. Tako je počela saradnja iz koje su nastale monodrame koje su postale važan deo njegove karijere.

Na pitanje koja mu je Bećkovićeva pesma najlepša, odgovorio je:

Potom je objasnio i koliko su ga oblikovali jezik i kultura uz koje je odrastao.

– Ja sam odrastao na srpskoj narodnoj pjesmi, junačkoj. I to me je opredijelilo u životu, kao i vaspitanje moje tetke Vide, i istorija naše porodice, i sve zajedno – rekao je Petar Božović.

U karijeri punoj velikih likova ostala je i jedna uloga koju nije dobio. Saša Petrović mu je, kako je ispričao, rekao:

– Petre, ja ne vidim nikog osim vas za tu ulogu.

Bila je reč o Banoviću Strahinji.

Uloga je na kraju pripala Franku Neru. Božović je rekao da mu nije žao što nije igrao, već zbog toga što, prema njegovoj oceni, film nije ispao dobar.

Od doma za ratnu siročad i sela podno Kolašina, preko Kalemegdana i železničke stanice, do filmskih setova i velikih pozorišnih scena, Božović je prošao put koji se teško može odvojiti od njegove glume.

Na kraju, sve se kod njega opet vraća čoveku.

– Moraš, mislim, ti si kritičko biće samo po sebi. Ako se baviš čovekom najviše, čovek je za sebe ostao najveća tajna – rekao je glumac.

 Video: Petar Božović o Žarku Lauševiću