Pevač bio na rubu siromaštva: “Zagrevao sam bajat hleb jer nemam za doručak”

Nina Denda

Novinar je redakcije “Blic”, rubrike “Blic zabava” koja je najčitanija pojedinačna rubrika na internetu u Srbiji. Zaposlena u “Blicu” od 2024. godine, a novinarstvom se bavi od 2021.

Nikada nije težio luksuzu, već je želeo da uloži u muziku i ostane skroman

Iskustva nemaštine i prevare od strane menadžera obeležila su njegov početak karijere.

Pevač Bojan Marović imao je dosta izazova tokom života, a o svojim usponima i padovima otvoreno je govorio. Iako je danas jako uspešan u svom poslu, on dobro zna šta je nemaština.

Bojan se 2003. godine preselio u Beograd bez novca, kako bi izgradio muzičku karijeru.

– U Beograd sam došao 2003. godine, imao sam ugovor sa producentskom kućom. Na svim mogućim tržnim centrima je bio moj poster, ljudi su me saleti na ulici, bio sam najtraženiji izvođač, a nisam imao dinara u džepu. Sećam se, dođem sa nastupa i kažu mi sutra ćemo ti dati novac i nikad ga ne dobijem. Kasnio sam da platim kiriju, zagrevao sam bajat hleb toliko puta da bi se zapalio u mikrotalasnoj. Sećam se da sam imao tri meseca oko 40 nastupa, jedan za drugim, a završio sam tako što sam jeo ostatke sendviča drugog čoveka – ispričao je on svojevremeno u emisiji “Preživeli” i dodao:

– Dešavalo se da se probudim ujutru i nemam od čega da kupim doručak. Onda izađem na ulicu i ljudi se slikaju sa mnom, a ti samo moliš boga da ne sretneš nekoga da moraš da ga pozoveš na kafu, jer nemaš kako da je platiš. Danas se toga ne stidim, jer je to trnje koje je moralo da mi načne kožu i da shvatim da zbog muzike treba krvariti. Tada sam bio ponosan da ovo sve kažem, tek posle 20 godina sam rešio da ispričam istinu, jer na estradi ne smeš da ćutiš. Oduvek sam se razlikovao od estrade i zato i nisam za šoubiznis. Samo sam želeo da budem jedan običan momak iz kraja i danas se tako ponašam. Nikad nisam žudeo za skupim stanovima, kolima, već sam želeo da imam novca da bih uložio u muziku. Nikad se nisam bahatio, jer sam tako vaspitan. Tad na početku nisam želeo da sedim po kafićima, nisam izlazio u grad, na nastupe sam nosio knjige, to me je držalo budnim i trezvenim, a ne estradne priče. E to me je na kraju i koštalo i zato sam bio toliko puta opljačkan od strane menadžera.

“Bežao sam od kuće”

– Vozim se na svirke nekim besnim kolima, a zapravo kad dođem kući katastrofa. Samo sam jurio da ne budem kod kuće, da budem sa publikom, svirao čelo jer tad ne mislim ni na šta. Kad sam završio Akademiju samo sam bacio indeks i rekao to je to, dobro sam se isplakao, jer mi je muka bilo od svega. Najviše me pogodilo kad sam se probudio u jednom hotelu, više nisam znao ni gdje se budim ni u kom sam gradu – pričao je on.