radiobalkanfox
Tekst objavljen na HuffPost donosi potresnu ličnu priču čoveka koji je odrastao sa prezimenom iza kog se krije teška porodična trauma – i koji je tek vremenom shvatio koliko ga je to obeležilo.
On objašnjava da većina ljudi svoje ime koristi gotovo automatski, bez razmišljanja, ali kod njega to nikada nije bio slučaj. Svaki put kada treba da se predstavi ili potpiše, javlja se kratko oklevanje. Posebno mu se to vratilo dok je stajao u jednoj galeriji u njujorškom East Villageu i gledao svoje ime među ostalima, „analizirajući svako slovo“, kako kaže. U isto vreme osećao je i ponos i nelagodu, jer zna šta se krije iza tog prezimena.
Porodična priča vodi do njegove bake, Džozefin Jovino, koja je pred kraj Drugog svetskog rata služila u mornaričkom programu WAVES i radila kao mehaničarka u bazi na Floridi. Tamo je upoznala muškarca po imenu Cecil Short. Izašli su samo jednom, ali se to veče pretvorilo u traumu, on ju je silovao i nakon toga nestao iz njenog života.
Foto: Shutterstock, Ilustracija
Ubrzo je saznala da je trudna. Poslala mu je pismo, ali odgovor nikada nije stigao. Njihov sin, Vilijam Jovino, rođen je iste godine, a ona se sa detetom vratila u Bruklin. Zbog društvene stigme koja je tada pratila samohrane majke, porodica ju je nagovorila da promeni prezime, i sebi i detetu, upravo u prezime tog čoveka, kako bi izgledalo da je dete rođeno u braku.
“Bio sam besan u njeno ime!”
Autor priznaje da kao dete nije mnogo razmišljao o tome. Više ga je mučilo to što ljudi stalno pogrešno izgovaraju njegovo ime „Ciarán“, pa je vremenom počeo da se prilagođava drugima. Ipak, radoznalost se javila još kada je imao sedam godina, na bakinoj sahrani, kada je prvi put video njeno devojačko prezime. Očeva burna reakcija tada mu je jasno stavila do znanja da je to tema o kojoj se ćuti.
Prava istina izašla je na videlo tek godinama kasnije, kroz školski zadatak o porodičnom stablu. Dok je uspevao da pronađe brojne podatke o majčinoj strani, očeva je ostajala gotovo prazna. Kada je to izneo pred roditelje, majka je shvatila da više nema smisla da kriju ono što se dogodilo.
ilustracija Foto: Paha_L, Panther Media GmbH / Alamy / Profimedia
„Bio sam slomljen i besan u njeno ime“, priznaje on, opisujući trenutak kada je saznao istinu o baki.
Godinama je pokušavao da nagovori porodicu da vrate staro prezime Jovino, čak je pravio i majice sa tim natpisom, ali bez uspeha. Kasnije je pokušao i da pronađe čoveka čije prezime nosi, ili bar njegovu porodicu, ali bez rezultata. Vremenom je, kaže, potisnuo bes.
Sve se ponovo vratilo kada mu se rodio nećak. Tada mu je postalo teško da prihvati da „potpuno nevina beba nosi prezime koje potiče iz traume“. Iako se u javnosti borio za pravdu i učestvovao u aktivizmu, imao je osećaj da u sopstvenoj porodici ne može da razreši nepravdu koja ih prati.
Danas, međutim, na stvari gleda drugačije. Njegova porodica je, kako kaže, spoj različitih kultura i porekla, ali je sve to objedinjeno jednim prezimenom koje zapravo briše deo te raznolikosti. Ipak, više ne vidi promenu prezimena kao jedino rešenje.
„Shvatio sam da to prezime ne mora da bude simbol sramote“, objašnjava. Umesto toga, počeo je da ga posmatra kao svedočanstvo snage svoje bake i svega što je preživela.
Zato danas želi da tu priču ne sakrije, već da je ispriča i zabeleži. Veruje da prihvatanjem porodične prošlost, sa svim njenim teškim i lepim delovima, može da ide dalje i svom imenu da novo značenje.
Dodaj komentar