radiobalkanfox
- Miroljub Brzaković Brzi imao je decenijsku ljubavnu priču sa Dankinjom iz Kopenhagena koja je bila njegova najveća inspiracija i životni pokretač.
- Njihova veza počela je slučajnim susretom u Dubrovniku 1982. i obeležena je velikom geografskom udaljenošću i životnim preprekama.
Iza muzičke karijere folk pevača Miroljuba Brzakovića Brzog krije se emotivna saga koja prevazilazi okvire obične romanse. Reč je o decenijskoj vezi obeleženoj ogromnom geografskom udaljenošću, sudbinskim susretima, prekidima i neugašenim emocijama. U samom središtu njegovog stvaralaštva i životnih odluka nalazila se Dankinja iz Kopenhagena — žena koja mu je bila najveća inspiracija, ali i razlog najdubljih preispitivanja.
Priča je započela početkom osamdesetih godina prošlog veka na jadranskoj obali, u Dubrovniku, gde je slučajan susret prerastao u snažnu privrženost. Želja da obezbedi uslove za zajednički život naterala je Brzog da napusti status lokalnog muzičara i posveti se građenju ozbiljne estradne karijere. O tim počecima i motivima koji su ga pokretali, Brzi se jednom prilikom prisetio:
“Moja Dankinja, koju sam upoznao 1982. u Dubrovniku. To je bila ljubav na prvi pogled. Kada sam se vratio iz vojske 1985. došla je kod mene iz Kopenhagena. Tada sam živeo s roditeljima i ubrzao sam proces da što pre izađem iz kafane, da napravim nešto. Sam sam ulagao u sebe i dogodila mi se četvrta ploča na kojoj je bila pesma ‘Prevari me život’.”
“Tada se pojavio Raka Đokić, on me je prihvatio i onda je sve krenulo. Došlo je do pesme ‘Neće me pa neće’. Dok sam se ja borio, sve sam radio zbog te Dankinje, da bih olakšao da ona dođe ovde da živi, malo sam izgubio vreme. Ona je bila nestrpljivija i posle nekoliko godina se udala.”
“A ja sam je strpljivo čekao. Bila je u Beogradu 1985. u prvom cugu tri meseca, ja sam tada još uvek bio kafanski muzičar. Onda sam uradio tu drugu ploču da bih zaradio što pre, pa treću i četvrtu. I kada se u međuvremenu izgubi… da je bilo kao sada interneta, bila bi to druga priča.”
“Velika razdaljina je bila, i eto posle nekog vremena smo se dopisivali pismima, a u jednom trenutku smo se čuli i ona mi je rekla da je našla drugog. Nisu svi strpljivi kao ja.”
Melodije inspirisane dalekom ljubavlju i potraga za odgovorima
Raskid i fizička razdvojenost nisu izbrisali osećanja. Naprotiv, bol i čežnja prelili su se u pesme koje su obeležile godine njegovog uspona na muzičkoj sceni, dok je objašnjenje za tako komplikovanu vezu potražio van uobičajenih okvira:
“Sve te pesme koje sam posle toga napisao, od 1987. pa do 2001. kada je ona četvrti put došla u Beograd, indirektno su posvećene njoj. A pesma koja je baš posvećena njoj je ‘Hvala Bogu dobro sam’. Pesma počinje stihovima ‘Pričaju da živiš kao snežna kraljica’, to podseća na Skandinaviju.”
“O tome može da se napiše roman, može i film da se snimi. Zbog nje sam počeo da se bavim astrologijom, hteo sam da nađem objašnjenje svega toga i rešenje. To je bila fatalna privlačnost, a u stvari posle toga sam saznao od ljudi koji se bave time, a ja u to verujem, karma.”
“Srodne duše, našli smo se. Nije se završilo kako je trebalo, ali Bože moj.”
Ponovni susreti, prosidbe i nedostižan zajednički život
Godine koje su usledile donosile su povremene povratke i obnovu planova o braku, uprkos tome što su se okolnosti u njenom životu menjale. Svaki njen dolazak u Beograd vraćao je nadu da veza može da opstane, čak i kada su prepreke bivale sve složenije:
“Eto, 1991. je došla sa sinom. Razvela se. Čuli smo se i došla je na odmor. Prošlo je šest godina, a mi kao da nismo prekidali. Opet sam je zaprosio, ona je pristala. Kada se vratila u Dansku opet se nešto promenilo. Ali, ponovo je došla 2001, tada i sa sinom i ćerkom jer se udala drugi put i opet se razvela, kako mi je rekla, njenom drugom mužu, je smetalo što je stalno pričala o meni.”
“Tada je ona mene zaprosila pred mojim roditeljima i sestrom i ja sam pristao. Nije mi bio nikakav problem što je imala decu iz prethodnih brakova. Deca su deca, njena su i ja s tim nemam problem. Ali onda opet ona odlazi u Kopenhagen i opet je počelo hoću – neću, verovatno je razmišljala šta ću, dvoje dece, treba da dođe ovde da živi i onda sam ja otišao tamo i pokušao da je ubedim da će sve biti u redu, da je lakše jer sam napravio neko ime, da ćemo moći lepo da živimo, ali, eto”, zaključio je on za “Kurir”.
Priča o Miroljubu Brzakoviću i njegovoj saputnici sa severa Evrope ostala je svedočanstvo o snažnoj privlačnosti koju ni decenije, brakovi ni stotine kilometara nisu uspeli odmah da ugase, ostavivši trajan pečat u stihovima po kojima ga publika i danas prepoznaje.
Dodaj komentar