Poznata Srpkinja je živela u bedi, 11 godina nije izašla iz sobe, a bila je zvezda

Milica Štulović

Novinar rubrike Zabava

Zbog dugova i životnih okolnosti, Gizela je završila u samačkom hotelu, brinući o teško bolesnoj ćerki i autističnom unuku.

Poslednjih 11 godina života nije napuštala hodnik hotela, a svi pokušaji da dobije pomoć bili su neuspešni.

Legendarna srpska glumica Gizela Vuković preminula je 29. marta 2015. godine u svojoj 89. godini kao beskućnica, zaboravljena od svih i suočena sa surovom nemaštinom. Iako je nekada slovila za jednu od najuspešnijih glumica na našim prostorima, svoje poslednje godine provela je u samačkom hotelu, posvetivši život brizi o bolesnoj ćerki i autističnom unuku bez mogućnosti da iz njega izađe više od jedne decenije.

Gizela je u prošlosti živela lagodnim životom; bila je veoma uspešna u svojoj profesiji i udata za pevača Zvonka Bogdana. Početak njenog života u Beogradu delovao je obećavajuće, ali se zbog nesrećnih okolnosti tokom devedesetih godina prošlog veka suočila sa finansijskim krahom. Njena ćerka je preko svoje agencije počela da gomila dugove, što je porodicu dovelo do ruba egzistencije.

Ona je svoju tešku životnu priču svojevremeno podelila za medije, objašnjavajući kako je ostala bez krova nad glavom:

– Kada sam iz Subotice krenula u Beograd, otac Toma i mama Viktorija, prodali su moj deo zemlje i dali mi da kupim sebi stan u prestonici. I jesam, u Nemanjinoj broj tri. Neki ljudi, valjda zelenaši, izbacili su nas na ulicu. Često smo, potom, menjali podstanarske sobičke, gomilali dugove.”

U neprekidnim i bolnim selidbama, nesrećna glumica je izgubila sve svoje uspomene, napominjući da joj nije ostala nijedna stara fotografija.

Jedanaest godina bez izlaska iz hotelskog hodnika

Završivši u skromnom samačkom hotelu, Gizela je svoje poslednje dane provela uz svoju šezdesetšestogodišnju ćerku Milicu, koja zbog bolesti nije ustajala iz kreveta, i autističnog unuka Branka. Zaboravljena od okoline, bila je primorana da moli za pomoć, narušenog zdravlja i sa svega 42 kilograma težine.

– Ne znam koga nisam pitala za pomoć. Međutim, svi su me zaboravili.” “Ja dalje od hodnika hotela nisam kročila nijednom u prethodnih 11 godina. Jedva se krećem pomoću ove stolice.”

Bezgranična majčinska žrtva

Najteže okolnosti nisu umanjile njenu ljubav prema porodici. Iako su joj socijalni radnici nudili mogućnost da pređe u starački dom, Gizela je to kategorički odbila. Bila je duboko svesna da bi njen odlazak značio i to da će njena ćerka i unuk ostati bez jedinog izvora prihoda koji su imali.

Do samog kraja života, njena najveća briga i ljubav ostali su vezani za njene najmilije, o čemu svedoče njene potresne reči pred smrt:

– Kako da se razdvojim od njih dvoje. Moja penzija je i njihov prihod. Ne mogu da se razdvajam od njih, ne mogu. Oni su mi sve što imam. Neću se razdvajati od njih pa makar poslednje dane sedela na ulici. Samo da mi je da vidim neki skroman, svoj krov nad glavom pa nek sutra umrem.