Rodio se bez šake i dela podlaktice, a danas je trostruki Ginisov rekorder: Davor Ćajić kao mali je zapisao: “Znaće se ko je Davor”

Davor Ćajić je rođen bez leve šake i dela podlaktice, ali to ga nije sprečilo da tri puta uđe u Ginisovu knjigu rekorda. Ovaj mladić ni u jednom trenutku u svom životu nije dozvolio da ga nešto spreči u ostvarenju onoga što je kao mali napisao na jednom listu papira. Reči “znaće se ko je Davor” i danas dobro pamti, a o njima kao i svom putu do uspeha priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović” koja se emituje večeras u 22.15 sati samo na Blic TV.

Odzvanjaju i danas reči majke koje je Davor Ćajić čuo kao mali kada je dedi oštro odbrusila: “Nemojte to više nikad da ste rekli”. Koliko mu je ta poruka pomogla u životu i koliko ga roditelji nisu štedeli i vaspitavali drugačije od ostale dece Davor iskreno priča u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

Na samom početku emisije profesorka je istakla da je Davor upisan u Ginisovu knjigu rekorda te je pohvalila njegov rad i trud.

– Veliko mi je zadovoljstvo što ste me pozvali kod Vas i hteo bih samo da dodam, da se pohvalim i mojim novim rekordom koji je i treći upisan. Radi se o 1208 sklekova na obe ruke koji sam radio protiv redovnih sportista koji imaju obe ruke. Radio sam i sa dodatnom kilažom od 11 kilograma na leđima. Ali da stvar bude zanimljivija taj rekord je trebao da se radi sa 9.7, nisam imao u tom slučaju teg te veličine i onda je uvek na vagi pokazivao više i ja sam rekao hajde radiću sa 11 kilograma i na kraju, sve se dobro završilo – kaže Davor pred kamerama Blic TV.

Foto: Blic TV / Ringier

– Mene je gurala ta neka želja da jednostavno pokažem sebi a i drugima da mogu da uradim neke stvari koje ljudi u njihovoj glavi odmah shvate kao čovek nema ruku, to je nemoguće. I jedini, najveći problem kod svih nas tako ljudi koji imaju obe ruke ili nemaju jednu ruku je to da svi lako odustanemo od nečega što želimo misleći da to ne možemo. A ako nešto ne probamo nikad nećemo ni znati da li mi to možemo da uradimo. Osećao sam ceo život u sebi da imam neki dar od Boga i nikad se nisam ni stideo toga što nemam ruku i uvek sam gledao sebe kao normalnu, redovnu osobu i želeo sam uvek da se dokažem da pokažem svojim roditeljima i ostalima da se sve može uz naporan rad – iskren je Davor.

“Nemojte to više nikada da ste rekli!”

Davor je odrastao u domaćinskoj porodici, na obroncima planine Rajac u selu Slavkovica, gde od samog početka nije bio pošteđen teških poslova, što je, kako sam ističe, bila ključna odluka njegovih roditelja za njegovu budućnost.

– Radio sam sve moguće poslove. Nikad mi ništa nije bilo teško i to je jednostavno, tako da kažem iskreno, zbog mojih roditelja jer da su oni mene štedeli i da je bilo nemoj ti sine mi ćemo, onda bi napravili problem veći nego što bi mogli da zamisle. Obično roditelji, najveću oni grešku mogu da naprave oko svog deteta jer će samo reći tom detetu nemoj ti sine mi ćemo i onda će nastati taj problem da dete nikad ne može da ispuni neku svoju obavezu jer neće biti spreman na život. U životu nas čekaju uvek neke mnogo teže stvari nego neke od osnovnih. Sećam se jednom kad sam bio jako mali deda je moj rekao: “Nemoj ga terati ne može on zbog ruke”, a moja majka je rekla tad, dobro se sećam toga: “Nemojte”, kaže: “To više nikada da ste rekli” – priča Davor i napominje da je u svemu uvek imao njenu podršku.

Foto: Blic TV / Ringier

Osim majke, Davor ističe i ulogu oca koji je od njega zahtevao maksimum:

– Želim da pomenem mog oca Dejana koji mi je pored majke koja mi je jako puno podigla tu psihu i napravila da nemam nikakav problem što se tiče svega toga, kad god bih nešto uradio on bi rekao da je to sporo i da to ne valja i da to mora bolje. Ja sam uvek imao taj takmičarski duh gde sam hteo da da se dokažem i njemu i njoj da mogu da uradim sve. Toliko sam želeo da budem sposoban i verovao sam ako se malo više trudim nego neka osoba koja bi se trudila, koja ima obe ruke, da ja neću imati uopšte nikakav problem da radim. Nikad nisam skrivao ruku i da sam se ja nešto stideo sebe, uvek sam išao isprsen. I nikad nisam imao nikakav problem što se tiče toga.

Do svoje šeste godine Davor je živeo sa porodicom u selu, tamo je išao i u vrtić u kom su ga svi prihvatili.

– Pa mene su deca jako lako prihvatila. Niti su se nešto iskreno ni iznenadila što nemam ruku. Čak su milion puta, sećam se, toga uhvate me za ruku pa ovako gledaju neobično im, ali nikad mi, ja se dobro sećam toga da me čak nisu u tom vrtiću ni pitali šta ti je bilo sa rukom. Verujte mi da uopšte nisam imao osećaj da sam ja nešto drugačiji ili uopšte nisam imao svest da se ja nekako razlikujem. Sve mi je bilo tako normalno kao samo sam otišao u vrtić da se igram sa decom da budem ispunjen. Nikad se nisam nešto osećao nekako da kažem ugroženo već ono… – priča Davor.

Foto: Blic TV / Ringier

U osnovnoj školi na jednom papiru napisao je da će se znati ko je Davor Ćajić.

– Ja sam rekao to još kod kuće, znaće se ko je Davor Ćajić. “Ma kakvi”, oni kao meni: “Ma neće od tebe biti ništa”. Ja rekoh dobro, pustite vi mene ja ću da radim šta ja mislim da treba. I ja sam onda krenuo, čuo sam kao ako nešto zapišem onda će se verovatno to nešto i desiti. Ali ja sam ceo život, što mi je jako zanimljivo, ja sam stalno osećao da ću nešto da uradim. Ja sam stalno imao taj pritisak u glavi da ću ja nešto uraditi i nisam se ja nekako spremao za taj rekord, nisam ja imao ideju uopšte o tom rekordu da ću ja to ikad raditi, ali uvek sam imao neki osećaj da će jednostavno nešto da se desi. Znao sam, verovao sam u sebe. Ako se ja trudim i borim na bilo kom polju, da će se to isplatiti jednom, a ne okrenuti se u smislu joj teško je. Uvek sam bio alergičan na tako neke stvari i uvek sam gledao da moram da uspem u nečemu, da moram nešto da uradim. Nikad nisam mogao da dođem kući da kažem ma polako. Uvek sam gledao da da probam nešto da napravim – priča Davor.

“Upao sam odmah u fizički obračun”

Preseljenje iz rodnog sela u Ljig za Davora je bilo psihološki teško, a u školi se susreo i sa prvim oblicima vršnjačke diskriminacije, gde je odmah morao da postavi granice.

– Imao sam, evo iskreno da vam kažem jedan incident. Kad sam došao u školu nakon toga neki sledeći dan… Otac i ja smo se stalno igrali rvanja i uvek je on mene spremao da budem jak. Ježio se na to da budem nesposoban, nego sam morao uvek da budem čvrst kao muško, spreman da ne smem ništa da se požalim. Ako bi nešto rekao joj ovo, on bi rekao joj jadan ti, kao morao sam uvek da dokažem da mogu da izdržim sve. Tako i taj dan, sećam se kao sad da je bio, dolazim u školu i tad su bili oni dugački baloni, jedan dečko dolazi i zateže taj balon i udara me u čelo. To je ta diskriminacija što se dešava kod dece. Ja sam tada upao u fizički obračun sa njim odmah. I naravno, mislim možda to ne bi trebalo tako, ali ja sam tad pokazao zube i veoma sam ga lako savladao i posle toga nisam imao nikakvih problema. Videli su da ne bi trebalo niko da se kači i nikad nisam dao na sebe, nikad se nisam plašio – priča Davor.

Foto: Blic TV / Ringier

Sudbinski komad drveta

Već u osnovnoj školi Davor je shvatio da je sportski tip. Počeo je da radi sklekove u osmom razredu. Zbog intenzivnih treninga i sklekova koje je radio bez pomagala, Davor je u jednom trenutku iskrivio kičmu i dobio skoliozu. Tada je njegova majka pronašla komad drveta koji će postati njegovo ključno pomagalo, a detalj o tom drvetu je neverovatan.

– Izgleda jako staro jer kada smo radili kuću, sečen je bio rog i to je bačeno bilo na drvljanik i majka je našla to drvo i dala mi je da treniram sa tim… Krenuo sam da radim sklekove sa ovim drvetom i leđa su krenula da mi se ispravljaju, ali teže mi je bilo raditi sklekove sa ovim drvetom jer sam navikao da radim bez njega. I pošto je bilo ružno i glupo mi je bilo kad sam krenuo već da menjam lokacije da nosim ovo staro drvo, hteo sam da napravim novo, a i dosta ljudi mi je reklo da će mi napraviti nešto lepše. Kad sam uzeo da izmerim samo koliko mi ruke nedostaje kad bi ispružio desnu ruku i kad bi ispružio šaku i kad bi stao ovako, izmerio sam da mi fali tačno 16,5 centimetara ruke leve i kad sam rekao pa hajde da izmerim drvo baš me zanima koliko je, ono je bilo isto tačno 16,5 centimetara. I koje god bi novo napravio nekako mi nije odgovaralo za za sklekove. Iste je šrine kao moja šaka, što je jako čudno, gotovo identično. Sudbinski… Tako da sam ga baš zbog toga ostavio i ne bih ga promenio, nekako me označava – iskreno kaže Davor.

Foto: Blic TV / Ringier

“Hteo sam da se predam”

Iako je vlasnik tri Ginisova rekorda, Davor priznaje da se tokom obaranja drugog rekorda, 179 sklekova na jednoj ruci za 180 sekundi, suočio sa stravičnom tremom i momentom kada je hteo da odustane od svega.

– Mada nikad u životu nisam imao toliku tremu i nikad nisam toliko posumnjao u sebe kada sam radio taj rekord hteo sam čak i da se predam u jednom momentu. Došao sam da pipnem tu strunjaču i kada sam je pipnuo rekao sam sebi ma nisi spreman. Tad sam sumnjao u sebe. Uvek se pomolim Bogu pre nego što izađem, pred svaki rekord, tad mi ni to nije pomoglo. I samo sam tad stao i rekao sebi oprosti mi Bože što sam uopšte sumnjao. Naježio sam se… Radio sam sklekove tom brzinom i sa tom lakoćom da ni na treningu nisam toliki broj mogao da uradim – priča Davor.

“Pio sam i alkohol, nije me sramota da kažem”

U otvorenom razgovoru sa profesorkom Slavicom Đukić Dejanović, ovaj uspešni mladić priznao je da je imao faze koje prolazi svaki tinejdžer, ali je sam uspeo da povuče kočnicu na vreme.

Foto: Blic TV / Ringier

– …koliko god ja bio sportista ja moram nešto da priznam, a to je da sam kao i sva svaki čovek voleo žurke, izlaske, pio sam i alkohol i to me nije sramota da kažem. Što se tiče alkohola, ništa više od toga, ne, ali znalo se da se, što se kaže, popije. Volim što sam nekako osetio da jednostavno kažem sebi šta će ti čoveče to u životu i samo sam sre odjednom nekako okrenuo i rekao nećeš – ističe Davor.

Foto: Blic TV / Ringier

“Ona je veoma dobar sportista”

Davor danas živi u Novom Sadu, bavi se marketingom i izradom ortopedskih pomagala, radi kao fitnes trener i uživa u srećnoj vezi sa devojkom Anastasijom, koja je takođe uspešna sportistkinja.

– Imam devojku Anastasiju koja je završila medicinu i koja je veoma dobar sportista što se tiče streetliftinga, dizanje tegova. Sad smo osvojili evo zlatnu medalju i pehar na balkanskom takmičenju i takmiči se u Evropi. Četvrta je bila. Diže neke ozbiljne kilaže i jako je posvećena i školi i sportu, tako da smo se nekako pronašli što se tiče toga – priča Davor.

Foto: Blic TV / Ringier

Na pitanje koja je najpozitivnija ženska figura u njegovom životu a koja muška, Davor kaže:

– Vole bih da izdvojim moje roditelje koji su me uvek podržali kad god je trebalo i kad god sam bio u problemu i što su me jednostavno vaspitali tako kako su me vaspitali. Jako sam im zahvalan zbog toga oni su za mene jako savršeni ljudi koje mnogo volim. A moju devojku stavljam u žensku figuru koja je uvek imala tu jednostavno podršku i kad god bih ja bio ljut i frustriran za nešto ili jurio neki cilj… Jako je teško biti ja mislim pored takve osobe jer veliki su stresovi kada se sprema neki Ginisov rekord kad je tu milion nekih stvari koje se dešavaju, kad to nešto padne, kad to nešto ne ide kako treba. Za poslednji rekord sam imao jako velike probleme sa levom rukom jer nikad do tad nisam imao infekcije ruke, bio sam stvarno nepodnošljiv što se tiče toga, napravio sam infekciju ali ona se ponavljala nekoliko puta jer se ja nisam nadao da će tako biti. Jako mi je drago što je ona tu i kada vidi moju tamnu stranu i moju svetlu stranu i što me podržava, što me razume.

Ispovest Davora Ćajića gledajte večeras, u ponedeljak u 22.15 sati samo na Blic televiziji u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.