radiobalkanfox
Tomislav Vukomanović je pravi borac, kako u ringu, tako i u životu. Napušten je od strane roditelja kada je imao samo dva meseca, nakon čega je odrastao u dečjem domu, ali ga to nije sprečilo da izraste u uspešnog mladog čoveka i sportistu. Uspeo je da završi državni Fakultet za fizičko vaspitanje i sport u Banjaluci, a sada je i na korak do završetka master studija.
O svojim prvim životnim koracima i spasonosnoj ulozi sporta, Tomislav kaže: “Ja sam u dom stigao sa dva meseca, kao beba sam ostavljen u dečijem domu Rada Vranješević i tu sam proveo najveći deo svog života, završio sam fakultet za fizičko vaspitanje i sport. Ono što je najvažnije je da mi je sport otvorio sva ta vrata, bez sporta ne bih usmerio sebe ka tom putu”.
Iako je odrastanje bez biološke porodice donelo izazove, u domu mu osnovne potrepštine nikada nisu nedostajale. Porodicu koju nije imao po rođenju, pronašao je u Kik-boks klubu “Sveti Georgije”. “Život u domu, to je možda malo drugačija startna linija. Ne želim da zvuči patetično, ali u domu deca imaju sve – od hrane, medicinskih sredstava, šta god je bilo potrebno, imali smo to na dohvat ruke. Ne mogu da budem patetičan da kažem da mi je nešto falilo. Porodicu nisam dobio rođenjem, ali sam je stekao kroz sport i svoj matični klub Sveti Georgije. Tu sam dobio identitet, dobio sam sve ono što je potrebno da se izgradim u ličnost kakva jesam danas. Svetog Georgija slavim sa ponosom”.
Disciplina koju je stekao u klubu naučila ga je da se bori bez izgovora. Presudnu ulogu u njegovom životu imao je glavni trener Duško Zorić, kojeg je upoznao kao desetogodišnjak. “Nikada nisam razmišljao da mi nešto fali, jer sam tako naučen u svom klubu da ne tražim nikakve izgovore da mi je teško, da kukam. Svima je teško, ali svako mora da pronađe i onaj zadnji atom snage, da da svoj maksimum, ako ne damo maksimum, nećemo ništa postići u životu, ne samo u sportu. Tako me je naučio moj otac Duško Zorić, koji je glavni trener boks i kik boks kluba Sveti Georgije. Tu sam došao sa 10 godina, prvi put sam ušao u salu gde su se vodili treninzi”.
Susret sa Zorićem bio je prekretnica, jer mu je on pružio ono što mu je u domu najviše nedostajalo – očinsku figuru i porodičnu ljubav.
“Pre toga su se održavale humanitarne revije koje je on organizovao u cilju promocije sporta i pomaganja ugroženima. Ja sam se kao dete zadesio na jednoj reviji. Bio sam pozvan, svideo mi se sport, ali nisam bio fasciniran sportom. Prvi put kada sam došao u salu, najviše me je vezala ta njegova ljubav. Prvi put kada sam došao, vidi nepoznatog člana, ulazi dole, pita me da li ću trenirati, rekao mi je da ću biti njegov budući šampion. Sad se naježim kada se toga setim. To je mene vezalo da ostanem tu i ta porodična atmosfera u klubu, to je nešto što je najviše manjkalo u domu. Imao sam sve, ali sam tražio to nešto što nije bilo tu, ali sam pronašao u klubu, a to je ta očinska figura, koja me i dan danas vodi”.
Odrastanje u domu nosilo je i rizik od pogrešnih uzora, ali je sport poslužio kao najbolji kompas.
“Bilo je tu malo otežavajuće, pogrešni uzori, pogrešno se ugledaš na nekoga ko ima loše ponašanje, ali to je sve i primer kako ne treba. Onda sam u jednom određenom momentu i ja krenuo nesvesno. Onda se odjednom desio preokret, kada sam se upisao i kada sam osetio taj neki porodični duh u klubu, tada sam naučio neke stvari i naučio sam ono što me i dan danas moj otac uči – da nikada nešto loše ne učiniš nekom drugom. Meni je to bilo najznačajnije i što me je vodilo ka tom ispravnom putu”.
Kada je reč o biološkim roditeljima, Tomislav ističe da ne živi u prošlosti i da je svoju istinsku porodicu već izgradio.
“Nisam u kontaktu sa njima, niti su oni pokušavali da stupe u kontakt sa mnom. Imam jednog rođenog i jednog nerođenog brata, sa njima sam u kontaktu. Ali, ja svoju pravu i istinsku porodicu već imam, tako da ovu biološku, što moj otac često govori ‘nije bitno ko te napravio, nego ko te odgojio’, to je ono čime se i ja vodim. Vraćati se u prošlost nema nikakvog smisla, već sam sve prošao, nema potrebe za tim da se vraćam da bih razumeo svoju sadašnjost. Moja porodica je Duško, njegova supruga, klub i sve odatle se grana prema jednoj zajednici koja je jaka i s ponosom mogu da kažem da je velika porodica”.
Tokom života u domu, veliku podršku pružila mu je i vaspitačica Zdravka.
“Zdravka je bila vaspitačica koja je radila u određenim smenama, ona je pružala iskrenu ljubav, znala je da me motiviše, da učim i ostanem posvećen, prenela je neke stvari na mene koje nisam osetio u tom pogledu pre toga. Ona je jedna od osoba koju ću pamtiti do kraja života iz tog perioda”.
Završiti fakultet dok živiš u domu za nezbrinutu decu nije bilo lako, ali su trud i upornost dali rezultate.
“Sve vreme sam živeo u domu dok sam studirao. Morao sam da pronalazim svoj mir, nisam imao svoju sobu koju ne delim sa nekim. Čovek se saživi sa tim i naprosto ide tako. Uspeo sam da završim fakultet za fizičko vaspitanje i sport. Pričam italijanski i engleski. Italijanski jezik sam naučio kad sam kao dete išao na Siciliju, jer su u domu imali program da decu iz doma vode u Italiju, pa da ostaju u tim porodicama koje su bile zainteresovane da preuzmu decu čitav školski raspust. Godinama sam išao kod njih, i dalje sam u kontaktu sa njima i održavam italijanski jezik na određenom nivou. Engleski sam naučio kroz sport i školu. Morao sam da pojačam to kroz čitanje i pisanje. Na fakultet me je usmerio moj otac Duško Zorić, koji mi je mnogo pomogao, otvorio mi je vrata da završim taj fakultet. Upisao sam i master, ostala su mi dva ispita, očekujem da to završim ove akademske godine. Nema izgovora”.
Ja sam iz doma
Poštovanje, vojna disciplina i posvećenost u klubu brzo su ga privukli borilačkim veštinama.
“Prvi put kada sam ušao u salu nisam bio fasciniran sportom, ali kada sam sišao dole, svi su vodili svoj razgovor normalno, pre treninga svako svoje nešto prepričava i pojavljuje se trener i svi kao u vojsci, kao u stavu mirno na komandu. Nastala je tišina, sačekali su četiri minuta koliko je ostalo do treninga i tada je trening počeo. Video sam da vlada poštovanje trenera, da nije u klasičnom smislu za trening, već da je u pitanju vojna disciplina. Ja sam ostao zatečen kada sam to video i hteo sam da budem i ja to što je on tada svojim autoritetom pokazao. Korak po korak, prvo sam trenirao kik-boks i tu smo ostvarivali zapažene rezultate na međunarodnoj sceni, pa smo prešli na olimpijski boks, pa smo stekli dobru bazu za prelazak na profesionalni boks, to smo uradili 2022. godine”.
Finansiranje sporta za dete iz doma bilo je rešeno jednim dirljivim gestom njegovog trenera.
“Ja sam počeo sa 11 godina da treniram. Prvi put kada sam došao i kada je trebalo platiti članarinu. Ja sam došao kod trenera i rekao ‘Treneru, mogu da vas pitam nešto?’ Kaži, sine, šta je bilo? Kažem ‘Ja sam iz doma, da li će se moji vaspitači ljutiti, ja im nisam rekao’. On je tada odmah ukinuo meni bilo kakvo plaćanje, to je period od 15 godina kako je on preuzeo na sebe tu stopostotnu finansijsku brigu”.
Vremenom je odnos između trenera i sportiste prerastao u pravu vezu oca i sina.
“To je bilo na prelazu kad sam već odradio jedno–dva takmičenja, kada sam već zagazio u takmičarske vode. I pitao sam ga, naravno, da li smem tako da mu se obratim. Ja ga zovem ‘tajo’. ‘Naravno, sine, svi smo tu kao porodica’. On mene faktički ne odvaja od svoje dece, više sam ja sa njim nego njegova vlastita deca, to je posebna i neraskidiva veza između nas”, rekao je on u Bokscast
Dodaj komentar