Sandra Bugarski o promenama u “Igri subine”, unuci i novoj vili

Sandra Bugarski godinama je jedno od zaštitnih lica serije “Igra sudbine“, a njen lik Pančete odavno je prerastao televizijski okvir.

Publika je zavolela njenu energiju, britkost, humor i sposobnost da se umeša u svaki problem, pa ne čudi što glumicu i danas na ulici zaustavljaju ljudi koji od nje traže savet. Ipak, kada je reč o onome što Pančetu očekuje u nastavku serije, Sandra ostaje tajanstvena.

Foto: Snežana Krstić / RAS Srbija

– Bože, Dafina, tolike godine se znamo i ti ne odustaješ sa tim pitanjem, kao da ne znaš da ti neću ništa reći. Evo, sedmu godinu odolevam – kaže kroz smeh za “Blic” Sandra Bugarski, priznajući da je očigledno uporna i ona koja postavlja pitanja.

Ipak, o novim epizodama desete sezona koja se emituje na Prvoj otkriva da ekipa uživa u scenariju i novim situacijama koje su im pripremili autori.

– Mogu da kažem da je mnogo simpatično i mnogo slatko. Novi tim pisaca nam toliko lepo piše scenario i toliko se zabavimo. Ja sam danas snimala dosta, otišla kući i samo pogledala šta mi je separat za sutra. Jako sam se zabavila. Teško je da te nešto iznenadi i nasmeje, jer mi to obično pravimo da do toga dođe. Sada imamo priliku i da nam se nudi, pa mi onda to nadograđujemo – priča glumica.

Ekipa je ovog puta delom izašla iz studija, a radnja se preselila u vilu. Nova lokacija donela je i drugačiju atmosferu na setu.

– To je nama fantastično. Imamo novu vilu, lepo izgleda, lepo se slika, divna nam je domaćica, tako da se snalazimo. Malo je veći prostor, pa sada mi to razigravamo. Zanimljivo je – kaže Sandra.

Posle toliko godina igranja istog lika, jedno od najvećih glumačkih pitanja jeste kako ostati zanimljiv i autentičan, a pritom ne ponavljati sebe. Sandra smatra da je najvažnije ne opterećivati se time.

– Ako razmišljaš kao glumac da pošto-poto moraš da iznedriš nešto posebno, onda moraš i sebe kroz zanat da obradiš u svakoj sceni. Naravno da imam svest o tome da li je scena komedija ili je obojena dramom i u odnosu na to vozim liniju. Ali ne sme se ni potencirati na taj način, niti se time opterećivati. Prosto, iz toga izađe svašta kada se igraš. Eto, to mislim da je to poenta.

Foto: Snežana Krstić / RAS Srbija

Duboka analiza profesorke srpskog jezika

Za sedam godina koliko je na setu “Igre sudbine“, Sandra je doživela i brojne susrete sa publikom. Jedan joj je posebno ostao u sećanju, razgovor sa profesorkom srpskog jezika koju je srela na Savskom keju.

– Svašta ljudi kažu i komentarišu. Ima onih koji to toliko lepo elaboriraju. Jedna profesorka srpskog jezika mi je na Savskom keju prišla i pitala me da li imam par minuta. Imala je potrebu da mi ispriča kako ona doživljava Pančetu i ceo kolektiv. To mi je ostalo u dubokom sećanju. To je bila jedna duboka analiza nečega za šta bi čovek rekao:”Još snimate onu telenovelu?”

Koliko je njen lik ostavio trag govori i činjenica da ju je pokojni reditelj Jagoš Marković angažovao za predstavu „Divlje meso“ upravo nakon što je gledao Pančetu.

– Ja sam ulogu u predstavi “Divlje meso” dobila od Jagoša tako što je gledao Pančetu. On me je zvao ne za dramu, nego za tragediju, gledavši našu telenovelu zvanu “Igra sudbine”.

Pančeta je u seriji žena koja uvek sređuje stvari i rešava tuđe probleme, pa se dešava da joj se ljudi i u stvarnom životu obraćaju sa sličnim očekivanjima.

– Pitaju me da rešim njihov problem. Ja kažem:”Ja mogu da vam kažem iz sopstvenog bića ono što je Sandra, a mogu posle i da vam odglumim to.” Volim da popričam sa ljudima. Naša misija i jeste ta. Ako smo već imali taj blagoslov da uđemo u narod, evo da pričam i u svoje ime, pa onda uradi to. Nije to teško. Ima glumaca koji to ne vole, neće.

Tokom deset sezona bilo je mnogo obrta, novih likova i glumačkih partnera. Sandri posebno prija kada joj se u kadru nađu kolege sa pozorišnim iskustvom.

– Bez neke lažne skromnosti, u odnosu na Pančetu uvek su birani neki fini glumci. Mnogo volim kada mi u kadar dođe neko ko ima iskustva u pozorištu. Ako je prošao kroz pozorište i ako se tu i zadržao, to mi je posebno drago. Evo, moj sin Banjo i ja mnogo lepo radimo i mnogo lepo se razumemo. Mi smo napravili i dogovorili kakav taj odnos treba da bude. To je onda veliko zadovoljstvo i velika satisfakcija.

Foto: Snežana Krstić / Ringier

Iako snimanje ume da bude veoma naporno i traje po 12 sati dnevno, Sandra ipak nije odustala od serije. Priznaje da je jednom došla do kriznog momenta, ali se brzo predomislila.

– Jeste naporno. Imala sam jedan krizni momenat kada sam se čak okrenula, pozdravila i otišla, ali to očigledno nije bio suđeni kraj. Lako sam se preokrenula, jer nisam od onih koji napuštaju brod koji tone. Plovi dalje, kako god. Idemo do kraja, do odrednice kraja.

Sandra se povremeno konsultuje i sa scenaristima, a ume i da predloži izmene u pojedinim situacijama.

– Dešava se da se sa piscima konsultujem, da li ja da pozovem ili napišem poruku ili oni, pa malo nešto čak i preobratimo. Ako su imali neku ideju, ja kažem: “Nemojte. Hajde da to zaoštrimo na ovamo ili na onamo.” Tako da smo u kontaktu i pišemo. Nisam se do sada bavila time da sednem i napišem konkretnu epizodu, mada mi svašta prolazi kroz glavu.

Jedna od ideja koju već dugo nosi jeste da se u seriji pojavi Pančetina majka.

– Imam jednu situaciju koju sam sugerisala nekoliko puta, ali ne znam da li će do toga ikada doći. Volela bih da se to desi, jer sam na početku puno pričala o majci. Mislim da bi bilo jako dobro i da bi to bio jedan stepen više i bogatstvo za seriju da se ta žena pojavi. I imam u glavi ko bi mogao da je igra. (smeh)

Iako je Pančeta postala prepoznatljiva upravo zahvaljujući Sandri, glumica ističe da nijedan glumac nije isto što i lik koji tumači.

– Ja sam je oživela. To glumci rade u odnosu na svaki lik koji tumače. Daš mu dušu, sve ono prethodno što ide. Generalno, nijedan glumac nije ono što tumači. Ali jesam joj dala svašta nešto svog. Počev od te energije koju imam, jer sam tako zamislila da ta žena jeste, da zagoreva na koks. To sam mogla ja privatno da iznesem, zato što imam tu snagu.

Foto: Snežana Krstić / RAS Srbija

Vi ste kao “Bitlsi”

U privatnom životu Sandra kaže da se trudi da prašta i da ne nosi stare probleme sa sobom.

– Jako se trudim, sebe radi i sopstvenog mira. Ne volim ono:”Praštam, ali ne zaboravljam.” Šta onda to zapravo znači? Ako sam oprostila, oprostila sam do te mere da bih morala jako da se napnem da se prisetim šta je bilo problematično. Šta je prošlo, prošlo je. Jako volim da oprostim, sebe radi, da budem mirna. Odavno govorim da mi je potreban samo mir. To nije malo, ali se za njega staram. – kaže ona.

A njen život poslednjih godina obogatila je i unuka Srna, koja je nedavno napunila dve godine. Sandra je opisuje sa velikim osmehom.

– Mnogo je slatka i osobena je. Divna je – otkriva ponosna baka.

Iako Srna već recituje i imitira, baka ne želi unapred da odlučuje da li će krenuti njenim stopama.

– Ne bih se usudila. Ne bih to. Znam samo da kada je moj sin nešto pominjao glumu ja sam rekla:”Stop. Ako hoćeš, idi sam. ”

O svom pozivu Sandra govori bez ulepšavanja.

– Težak je i predivan, kada se izboriš sa svim što ti u tim mladim godinama nosi taj poziv. Ja pritom nemam nikakve traume i divno sam prošla kroz sve. Vrlo brzo sam se po završetku Akademije zaposlila u Beogradskom dramskom pozorištu. Nakon tri predstave, od kojih je svaka bila različitog žanra u odnosu na prethodnu, ta provera je prošla. Ali teško je.

“Igra sudbine“ joj je, osim popularnosti, donela i drugačiji odnos sa publikom. Ljudi joj prilaze, razgovaraju sa njom i dele svoja iskustva.

– Nekako sam uobličila mišljenja. Nema tu mnogo razlike. Ja sam uvek u životu bila otvorena da se družim sa ljudima i da pričam sa njima. Ne u smislu da izlazim, to nikada nisam volela. Volela sam da igram folklor i to je bio nekako moj svet – muzika. Ali uvek sam pričala, da pomognem, da razgovaram. Otkako smo krenuli da snimamo, otvorilo se nešto, jer je bila potpuna pomama za ovom serijom. Za nama su ludeli. Jedan čovek mi je rekao:”Šta je ovo, vi ste kao Bitlsi?”

Upravo zbog toga joj se u sećanje urezala rečenica Jagoša Markovića.

– Tako smo mi ušli u narod, što bi Jagoš rekao:”Sajka moja, ušla si u narod.” I onda sam malo, malo više doterala kockice u odnosu na ono kako sam ja mislila. Ali ništa to nije spektakularno. Nekako mi je sve to došlo u zrelim godinama i samo mi je bilo, ako mogu tako da kažem, normalno.

Pored “Igre sudbine“, Sandra je u međuvremenu radila i na novim projektima. Jedan od njih je serija “Leto bez mrlje“, koju je snimala na Rabu.

– Bila sam na divnom Rabu, sa divnim ljudima. Snimala sam seriju “Leto bez mrlje” i to mi je toliko lepo iskustvo. Jako puno glumaca, divni i ljubazni ljudi. Snimaš u studijskoj kući koja je šest metara od mora. To je ispovest jednog batlera koji je u staračkom domu i vraća svoja sećanja od malih dana.

Kako kaže, projekat je tokom rada dobio i drugačiji ton.

– Sećam se kada su mi dali scenario. Otišla sam da snimam i rekli su mi:”Ovo je komedija.” Ja sam rekla:”Imaću to u svesti.” Da ne pričam unapred. Jako je veselo, jako je šareno, jako lepo. Izobilje svega. Taj Rab se toliko slika.

Sandra najavljuje i još jedan projekat “Državni službenik”, u kojem je dobila, kako kaže, veoma dobru ulogu.

– To sam baš dobila jednu dobru ulogu. Uh, što je to dobra uloga. Lepo mi je žena rekla: “Pročitajte, mogo je dobra uloga.” Zaista jeste.

A kada se podvuče crta i pogleda sve što je do sada postigla, Sandra ne pravi velike planove. Kaže da je spremna da prihvati sve što život donese.

– Ja sam otvorena da primim šta god da se desi. Lepo, ružno, spremna sam. Tako sam nekako uvek i bila. A ako može sve da se okrene kao čarapa naopačke, da bude duhovito, da mi možemo tome da se smejemo, pa meni je onda srce na mestu. Evo, prihvatam sve, šta god bude. Smeh je pola zdravlja. Možda i celo – zključuje Sandra Bugarski.