Saša Torlaković o Pozorju, Somboru i fenomenu predstave “Semper idem”

Izvođenje predstave “Zašto se smeje?”, autorskog projekta Đorđa Nešovića, privuklo je veliku pažnju i oduševilo publiku na Sterijinom pozorju. Četiri poklona, stajaće ovacije i ocena 4,59 dovoljno govore same za sebe. Glumca i umetničkog direktora Narodnog pozorišta u Somboru Sašu Torlakovića zatekli smo u publici i upitali za prve utiske, ali i za magiju koju ima ovaj grad na Dunavu.

– Nisam baš ja samo publika. Bio sam tu kao umetnički direktor. Gledao sam predstavu već mnogo puta, ali i na probama. Meni je bilo važno da ide tačno i da kolege igraju nadahnuto. A publika je večeras bila fenomenalna, tako da je to sadejstvo glumaca i gledalaca bilo veoma lepo i uzbudljivo.

Prošle godine je “Izuzetima” za dlaku izmakla Sterijina nagrada. Koliko su vama priznanja važna?

– Da vam kažem, nagrade jesu važne u trenutku kad se dobiju. Proslavi se s kolegama tu noć, a već sutra je novi dan i počinjete sve iz početka.

Kako ste prihvatili ideju za predstavu “Zašto se smeje?”, budući da nema teksta, nego on nastaje tokom proba? Nije to baš praksa kod nas.

– Reditelj je došao s vrlo zanimljivom eksplikacijom i ozbiljno pripremljen – bez obzira na to što se radi o autorskom projektu. Nije bilo dileme. Od prvog razgovora je bilo jasno da će to biti dobra saradnja.

Sombor ovih dana prati i fenomen predstave “Semper idem” – redovi, rasprodane predstave. Igrate je i tokom leta. Kako to komentarišete?

– “Semper idem” živi sedam godina, ali poslednjih meseci je interesovanje ogromno. Kažu da je najbolji marketing od usta do usta. Ta predstava je našla put ne samo u Somboru nego i šire. Mnogo mi je drago kad vidim da publika dolazi iz Beograda, Zagreba, Subotice, Novog Sada, Kragujevca, Niša, Osijeka… To nam daje nadu da ono čime se bavimo daje rezultat. I to moram da dodam, uprkos tome što nam je budžet od Grada osnivača ukinut za produkciju. Sami finansiramo svoje projekte.

Kakvi su planovi za novu sezonu?

– Uprkos tome što nema novca i što Grad ne prepoznaje pozorište kao nešto svoje, planiraćemo sledeću godinu. Sale su pune zbog repertoara koji imamo, i nekako se dovijamo. Nadam se da ćemo raditi dramatizaciju jednog divnog romana na jesen, ali o tome zasad ne bih pričao.

Šta je to što Sombor ima, a nemaju drugi gradovi? U čemu je magija?

– To je tradicija koja se provlači kroz istoriju. U Somboru je bila prva škola za obrazovanje učitelja na srpskom jeziku – čuvena Preparandija. Uz obrazovanje dolazila je i kultura; ljudi koji su studirali u inostranstvu vraćali su se u svoj grad i donosili taj duh. On se oseća i danas. Ja nisam Somborac, ali već dugo živim ovde i ova sredina mi prija – kultura, obrazovanje, lepi maniri, vojvođanski jezik utkani su u sve pore grada.

Vaš sin Marko Torlaković uspešno gradi rediteljsku karijeru. Hoće li biti u budućnosti neke vaše saradnje?

– On se sad sprema za režiju u Nemačkoj i ja ga ne pitam ništa. Ali verovatno, kad završi, doći će do razgovora i s našom upravom. Uvek volim kad dođu mladi ljudi – bio to moj sin ili neko drugi. Naše mlade generacije obiluju pameću, a pamet je najmodernija stvar. Voleo bih da sarađujemo.