radiobalkanfox
Na Đurđevdan 2020. godine, na Svetski dan harmonike, preminuo je Velizar Matušić, jedan od najboljih harmonikaša Homolja. Ovo je sećanje na Velizarov prvi i poslednji nastup u Muzičkoj apoteci.
– Otkad znam za sebe, znam i za muziku. Kad smo bili mali, naš otac Miroslav je izvršio prvu audiciju za naš porodični orkestar. Sećam se, postrojio nas petoro u spavaćoj sobi: stariji brat Brana svirao je gitaru, starija sestra Radojka je pevala i sviralaa gitaru, ja sam svirao prvo gitaru pa harmoniku, jedino mlađa sestra nije bila muzikalna.
– U očevom porodičnom ansamblu svirao sam i gitaru i harmoniku, a u vojsci u Kumanovu dodatno sam usavršio sviranje. Svirao sam u vojnom orkestru, starešinama sam odsvirao čak tri skupe svadbe.
Velizar je iz muzikalne loze Matušića iz Brodice kod Kučeva. Velizarov otac Miroslav bio je najveći trubač svog doba, prva truba Radio Beograda i prva truba Krnjevčevog ansambla.
– Pod budnim čulima i oštrim sluhom mog slavnog oca naučio sam da sviram još u rodnoj kući. Bilo je tu i bolnih pljuski preko nosa. Sećam se, traje veselje, hiljade zvanica, pola pijanih, a ja krvavog nosa od očevih „pedagoških metoda“.
– Prvog maja 1967. godine prvi put sam za pare zasvirao gitaru, i tako punih pet godina. Desetog avgusta 1967. na vašaru u Kučevu prvi put sam za pare zasvirao harmoniku, i tako više od pola veka.
Imao je Velizar i svoje ljubimce i uzore, a već posle prvog prstoreda postao je sam svoj majstor.
– Uzori su mi Buca Jovanović i Dragoslav Živanović Troša, a majstor Vita Životić mi je postavio prvi prstored. Ti velikani su svirali onako kako su muzičari voleli da slušaju, a mi muzičari znamo mnogo dobro da slušamo. Uostalom, i za dobrog političara kažu da govori nešto što bi narod voleo da čuje.
Tokom poluvekovne karijere snimio je desetine narodnih kola: „Dobričino“, „Kličevački zaplet“, „Ranovačko“, „Zov bačijara“, „Homoljska četvorka“, „Momački zaplet“, „Ševičanka“, „Pećki žubor“ …
– Početkom 70-ih svirao sam harmoniku u ansamblu Tihomira Paunovića, čuvenog frulaša koji je suvereno šefovao ansamblom. Ja sam bio prva harmonika, a drugu harmoniku su svirali Mirko Kodić (tada početnik), Brana Ikonić, Mića Ljubomirović.
– I moji najveći ispisnici bili su zatečeni saznanjem da sam svirao drugu harmoniku u ansamblu Radoja Mitrovića Barajevca. Svirao sam na pločama Mirka Kodića, Sinana Sakića, Zorice Brunclik, Ere Ojdanića, Branke Stanarčić, Novice Uroševića, Vere Matović, Ljube Aličića, Goce Stojićević, Živkice Miletić, Slavice Mikšić, Branke Ručnov, Miće Panića, Slobe Lekića.
Velizarova svirka je neponovljiv spoj vlaške i šumadijske pesme. „Ne daj da nas rastave“, „Dođi pod moj prozor“, „Srećo moja, meni namenjena“, „Kad se ljubav u mržnju pretvori“, „Kulu gradim, vihor je obara“, „Ti u sebi imaš nešto“, „Dunite vetrovi hladni“, „Venac ljubavi“, „Koje li je doba noći“ – samo su neke od antologijskih pesama koje je svojom svirkom oplemenio Velizar Matušić.
– Bez lažne skromnosti, čim se pomene Kučevo prva asocijacija su „Homoljski motivi“ i moji Matušići. Naravno, tu je i legendarni Đorđe Marjanović koji je bio prvi pastir na prvim „Homoljskim motivima“.
– Svirao sam na mojoj dugmetari muziku svih meridijana. Kada bih sa harmonikom ispao iz aviona, čini mi se da bih isprve mogao da sviram muziku baš tog kraja.
(Goran Milošević)
Dodaj komentar