Sestrić Vasilise Radojević otkrio kako je porodica saznala za njenu smrt

Smrt Vasilise Radojević, istaknute crnogorske i jugoslovenske slikarke i scenografkinje, otvorila je bolna pitanja o poslednjim godinama njenog života, ali i o tome kako je moguće da umetnica takvog značaja bude sahranjena o trošku Centra za socijalni rad. Nakon što je javnost saznala da je preminula u nemaštini i da su njen poslednji ispraćaj u Nikšiću organizovale nadležne službe, prvi put se oglasio i član njene porodice.

– Danas najviše žalim zbog razgovora koje nismo vodili. Zbog pitanja koja joj nisam postavio. Zbog toga što nikada nismo seli dovoljno dugo da razgovaramo o njenim slikama, o njenom životu, Beogradu, Rimu, Firenci, Nikšiću, o Šćepanu i Ljilji, o Radojevićima i Prozorovskima, o ljudima koje je sretala, o umetnosti koju je stvarala i o svetu onako kako ga je ona videla. Kada neko ode, iznenada postane jasno koliko smo pogrešno verovali da za takve razgovore još ima vremena – rekao je Uskoković.

Kako je objasnio, vest o tetkinoj smrti bila je teška sama po sebi, ali je način na koji je stigla do porodice dodatno produbio osećaj tuge i neverice.

– Postoje vesti za koje, čak i kada znamo da su moguće, nikada nismo zaista spremni. A ova je u sebi nosila još nešto, nevericu koja nije dolazila samo iz činjenice da je Vasilisa umrla, već i iz načina na koji smo za njenu smrt saznali. Preko društvenih mreža. Tako smo moja porodica i ja saznali da više nema žene koja je pripadala našoj porodici, ali koja je svojim delom odavno pripadala mnogo širem krugu ljudi, crnogorskoj umetnosti i kulturi – ispričao je.

Vasilisa je sahranjena na Starom groblju u Nikšiću, a na poslednji počinak ispratili su je prijatelji, poznanici, umetnici i sugrađani koji su poštovali njen rad. Međutim, nije bilo porodične čitulje, niti uobičajenog oproštajnog govora.

Uskoković priznaje da porodica ne može da zanemari sopstvenu odgovornost zbog toga što su kontakti sa Vasilisom tokom godina prekinuti.

– Njenu sahranu organizovao je Centar za socijalni rad. Na Starom groblju u Nikšiću okupili su se prijatelji, poznanici, umetnici, stari Nikšićani i ljudi koji su poštovali njen rad. Nije bilo uobičajenog oproštajnog govora. Nije bilo porodične čitulje. Ostala su i pitanja o njenim poslednjim danima. Ne pišem ovo da bih danas tražio krivca. Ni porodica nema pravo da pobegne od sopstvenog dela odgovornosti jednostavnom rečenicom da su godine prošle i da su kontakti izgubljeni. Izgubili smo vezu sa njom. To je činjenica koja boli i sa kojom moramo da živimo. Porodice se razdvoje. Ljudi odu različitim putevima. Jedan ne pozove drugog. Prođe mesec, pa godina, pa više godina. I onda se jednoga dana ispostavi da više nema vremena da se uradi ono što je moglo da bude urađeno juče – priznao je.

Pored porodične odgovornosti, dr Uskoković otvorio je i pitanje odnosa društva prema umetnicima koji su decenijama doprinosili njegovoj kulturi.

Prema njegovim rečima, Vasilisa nije bila samo član jedne porodice, već umetnica čije je stvaralaštvo pripadalo čitavoj Crnoj Gori, zbog čega njen usamljenički odlazak ne bi smeo da prođe bez ozbiljnog preispitivanja.

– Umetnik nije samo član jedne porodice. Umetnik čiji je rad decenijama bio deo kulture jedne zemlje pripada i njenom kulturnom pamćenju. I zato pitanje Vasilise Radojević nije samo porodično pitanje. Ona je bila umetnica Crne Gore. Bila je umetnica Nikšića. I zbog toga me boli pomisao da je neko takvog opusa mogao da ode tako tiho… Ono što nije potvrđeno ne treba pretvarati u priču. Ali jedno pitanje ostaje. Da li društvo svoje umetnike primećuje samo onda kada stoje pred slikama na otvaranju izložbe, kada dobijaju nagrade i kada su deo kulturnog života ili ih se seća i onda kada ostare, kada se povuku, kada ih sve ređe viđamo? Da li neko pita gde su? Kako žive? Da li im je potrebna pomoć? I da li grad i država kojima su svojim radom nešto dali imaju obavezu da makar znaju da su još među njima? – zapitao se Uskoković.

 Video: Najpoznatiji srpski slikar u Americi