Sin Đorđa Kadijevića umro nekoliko dana pre oca

Aleksandar Kadijević, sin Đorđa Kadijevića, preminuo je samo nekoliko dana pre svog oca. Sudbina je uredila i da otac umre na dan komemoracije sinu, 10. jula 2026. godine.

Dr Aleksandar Kadijević, koji je preminuo 1. jula 2026. godine, bio je redovni profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ugledni član akademske i naučne zajednice i jedan od vodećih stručnjaka u oblasti historije arhitekture na južnoslovenskim prostorima.

Profesor Kadijević bio je vodeći stručnjak u oblasti istorije arhitekture i istaknuti član naučne zajednice. Svojim bogatim naučnim opusom ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj istoriografiji arhitekture i zadužio generacije istraživača, studenata i kolega.

Njegov nemerljiv doprinos nauci, posvećenost nastavi i nesebično prenošenje znanja zauvek će ostati deo nasleđa Odeljenja za istoriju umetnosti i Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

O teškom životu i tragedijama koje je preživeo proslavljeni umetnik Đorđe Kadijević je govorio u velikoj životnoj ispovesti za Kurir 2020. godine. U nastavku prenosimo njene odlomke.

Mogao sam lako postati mizantrop. Gledao sam kao mladić pakao. Svedok sam takvog pakla koji je doneo rat, ali i 1944. kad su nas saveznici bombardovali. Trajalo je to celu godinu dana. Nijedan Nemac nije poginuo, a jeste više od 3.000 Srba. Bežao sam iz kuće koja je bila pogođena bombom, a posle je bila opljačkana, ne od Nemaca, već od naših komšija.

I dalje mi je ta scena pred očima. Kad sam se vraćao iz bežanije od bombi Nemanjinom ulicom, samo sam pazio da ne stanem na mrtvaka. Od tela se nije video asfalt. Na pragu me je zatekao leš žene koja je poginula. Zamislite kakvo to može detinjstvo da bude… Od tada sam izgubio poverenje u čoveka i helenski ideal… Shvatio sam da živimo u svetu koji je dobro opisao u svojim delima Alber Kami. Bačeni smo u neki tuđi svet, a opet ga volimo.

Spadam u onu kategoriju koja se na romantičan način naziva nesrećnom. Počelo je sa gubitkom oca koji je nestao za vreme rata, pa proganjanjem od strane novih komunističkih vlasti koje nisu trpele emigraciju kraljevskih oficira, pošto je moj otac otišao u Nemačku i oženio se nekom Švabicom. Koliko me je to bolelo što se on nikad više nije vratio…

Sreo sam se posle nekoliko puta s njim. Dolazio je on posle u Jugoslaviju kao službeno lice i direktor jedne nemačke firme. Rekao mi je jednom prilikom da nam se nije vratio jer je verovao da će opet završiti u nekom logoru. Mislio je da će mu biti suđeno, a mogao je lako da postane i kapetan JNA. Procenio je dobro. Imao je tamo bolji život. Nikad posle u životu nisam imao relaksiran odnos s ocem. Živeo sam za taj dan kada će se tata vratiti, ali to se nikada nije dogodilo.

A kakvu je tek strahotu prošla moja majka! Iako profesor jugoslovenske književnosti i srpskog jezika, nije mogla da se bavi svojim poslom, već je prala sudove u kafani “Mornar” u Nušićevoj ulici. Izbacili su nas iz našeg stana i strpali u jedan koji smo delili sa još dve porodice, a nas četvoro – baka, majka, sestra i ja. Imali smo pravo samo na jednu sobu. Pedesetih godina proslavljali smo kad je mama dobila posao kao pisar u Domu zdravlja. Više nije dolazila kući premorena i sa žigom da joj je muž izdajnik i emigrant. Međutim, na mene se pokazivalo prstom.

Ako čovek kao ja ne umre na vreme, onda svašta doživi. Moja majka i sestra su postale žrtve zločina odmazde. U moju sestru se zaljubio čovek duplo stariji od nje. Njoj je bilo tek trideset godina. Osvetio se i napravio najjeziviji zločin u Beogradu, što se pamti, jer nije htela da se uda za njega.Na kraju se i sam ubio. Morao sam ući u kuhinju i videti ta tela. Moja matična porodična je tada bila istrebljena…

Nije to kraj nesreće. Doživeo sam sva zla ovog sveta. Moja ćerka je umrla od šećerne bolesti u 24. godini, a šest godina kasnije još strašnija bolest napala je moju ženu. Gubitak ćerke i žene označio je početak samoće koja je nepodnošljiva. Moj sin se u međuvremenu oženio, odselio, osnovao svoju porodicu i on, naravno, brine o meni. Ponosan sam na njega, on je moj kolega, profesor univerziteta, doktor nauka, ali ja sam umro zajedno sa mojom ćerkom i ženom. Već dvadesetak godina sebe ne računam u žive.

Video: Voja Brajović recituje pesmu Desanke Maksimović