Sin saznao da je majka trošila njegovu alimentaciju

Mladić koji se nalazi na pragu punoletstva razotkrio je tešku porodičnu dramui borbu sa nepravdom koja je trajala godinama. Nakon što je shvatio da je novac od alimentacije namenjen njegovom odrastanju odlazio na sasvim drugu stranu, odlučio je da konačno potraži odgovore i sam uzme istinu u svoje ruke. Dalje u tekstu njegovu ispovest prenosimo u celosti. 

“Aproksimativno pet godina baka i otac su bili ljudi koji su mi pružali stabilan dom. Pokrivali su većinu mojih svakodnevnih potreba i preuzeli odgovornost da se brinu o meni, iako je moja majka nastavila da prima redovnu finansijsku podršku od mog oca. Pošto sam još bio maloletan, pretpostavljao sam da odrasli oko mene razumeju kako bi taj dogovor trebalo da funkcioniše. S vremenom je, međutim, postajalo sve teže razumeti zašto je novac išao mojoj majci, kada ja uglavnom nisam bio sa njom.”

“Moj otac je plaćao oko 50 hiljada evra na ime podrške za mog brata i mene. Moja majka je objašnjavala da je taj novac neophodan jer su moj brat i drugi polubrat nastavili da žive sa njom. Na prvi pogled to je zvučalo razumno, pošto odgajanje dece nosi troškove hrane, smeštaja, prevoza, školovanja i bezbroj drugih izdataka. To objašnjenje je postalo teže prihvatiti kada sam razmislio o tome koliko sam zapravo malo vremena provodio u njenom domaćinstvu.”

“Situacija mog brata nije se mnogo razlikovala od moje. Tokom dobrog dela vremena i on je boravio negde drugde, a u majčin dom se vraćao samo uveče ili vikendom. Procenio sam da je oko 70 odsto svog vremena provodio van njene kuće, a ona se i dalje predstavljala kao osoba koja snosi punu finansijsku odgovornost za obojicu. Ta neravnoteža me je navela da se zapitam da li je alimentacija pokrivala naše potrebe ili je jednostavno nestajala u ostatku njenih finansija.”

“Kad god bi mi trebala pomoć, moja majka je govorila da to ne može da priušti. To se nastavilo više od pet godina, čak i dok je nagovarala mog oca da šalje dodatni novac. Slušajući da nikada nema dovoljno, osećao sam se kao da su moje potrebe na neki način nerazumne, posebno zato što su moj otac i baka već pokrivali većinu njih. Dugo sam prihvatao ta objašnjenja jer nisam znao dovoljno o njenim finansijama da bih ih osporio.”

“Na kraju je moja maćeha razgovarala sa mnom o majčinoj finansijskoj situaciji. Sasvim opušteno mi je objasnila da je moja majka zatrpana dugovima i nagovestila da joj je dečji dodatak, odnosno alimentacija, pomagala da izlazi na kraj sa tim obavezama. Činilo se da je deo duga bio povezan sa nedavnom saobraćajnom nesrećom, dok je drugi deo uključivao zemljište koje je kupila sa bivšim mužem. Kada sam to čuo, to nije dokazalo gde je otišla svaka uplata, ali je učinilo da godine nestale podrške deluju mnogo manje tajanstveno.”

“Ono što me je razbesnelo nije bio samo sam dug. Tokom istih tih godina kada mi je majka govorila da ne može da mi pomogne, ipak je nalazila novac da posećuje barove i izlazi sa prijateljima. Razumem da roditelji imaju pravo na lični život i da spoljašnji izgled ne otkriva uvek svačiju potpunu finansijsku realnost. Ipak, bilo je bolno gledati je kako troši novac na druženje, dok je tvrdila da nema ništa za dete čiju je podršku nastavila da prima.”

“Kada pokušam da pokrenem to pitanje, ljudi oko mene kao da ga umanjuju. Možda oni na taj novac gledaju kao na deo komplikovanog porodičnog dogovora ili veruju da bi propitivanje moje majke stvorilo više sukoba nego što bi ih rešilo. Iz moje perspektive, međutim, problem je dovoljno jednostavan da boli: novac namenjen za moje izdržavanje plaćan je godinama, dok su drugi rođaci zapravo pružali moj smeštaj i svakodnevnu brigu. To što mi govore da od toga ne pravim veliku stvar samo je učinilo da se osećam još više ignorisano.”

“Finansijski gubitak jeste važan, ali me je poštenje — odnosno njegov nedostatak — najviše pogodilo. Moja majka se iznova predstavljala kao neko ko ne može da pomogne, dok je nastavila da prima novac vezan za moju brigu. Da je iskreno objasnila da se bori sa dugovima, možda bih i dalje bio uzrujan, ali bih barem razumeo šta se dešava. Umesto toga, ostavljen sam u uverenju da novca nema, dok su me podsticali da od oca tražim još više.”

“Punim skoro 18 godina i više ne želim da se u potpunosti oslanjam na rođake koji se prema ovoj situaciji odnose kao da je nevažna. Želim da razumem kakva je podrška plaćana, ko je zakonski trebalo da je prima i da li je išta od toga trebalo da prati mene dok sam živeo sa ocem ili bakom. Još ne znam kakvi će mi evidencije, razgovori ili formalni koraci biti dostupni kada postanem punoletan, ali znam da su mi potrebne pouzdane informacije pre nego što se suočim sa bilo kim ili iznesem optužbe. Godinama su drugi ljudi odlučivali gde živim i gde ide novac namenjen meni: odrastanje znači da konačno saznam da li imam pravo da zahtevam pošten polaganje računa za oboje.”

Pogledajte video: Roditelji ne smeju da izbegavaju alimentaciju