radiobalkanfox
- Porodica se oprostila od nje porukom ‘otišla je na područje bez signala’
- Vedrana je otvoreno na blogu delila svoja teška iskustva tokom bolesti, iznoseći brutalne istine o patnji, troškovima lečenja i ulozi medicinskog osoblja
Hrvatska književnica Vedrana Rudan napustila nas je u 76. godini. Svojim kolumnama redovno je privlačila veliku pažnju, a na njenoj Fejsbuk stranici osvanula je pre dve godine objava koja je privukla veliku pažnju.
Naime, njen sin Slaven Hrvatin je tada objavio kroz šta je prolazila Vedrana, kao i mnogi drugi onkološki bolesnici u Hrvatskoj.
“Vedrani je na račun Vlada danas uplatila 80 evra božićnice”, pisalo je u objavi:
“Večeras su nam u lekarni saopštili da je HZZO pre dva dana odlučio da se onkološkim bolesnicima uvodi nadoplata od 17 evra za medicinske hranjive napitke koji mnogim onkološkim bolesnicima, posebno onima koji se ne mogu hraniti čvrstom hranom, pomažu da prežive.”
On je dodao i da dobijenih 80 evra njegovoj majci i ostalim pacijentima ne znače ništa jer su troškovi umnogome veći.
“Dok HZZO nije znao da će se onkološki penzioneri preko noći obogatiti, ova hrana im je bila besplatna. Ništa ti ne kaže “Sretan Božić” kao 80 eura, minus trošak preživljavanja”, poručio je pre dve godine Vedranin sin na Fejsbuk stranici svoje majke, koju vodi.
Niko neće znati kada je sahranjena
Odlazak legendarne spisateljice Vedrane Rudan, koja je preminula u 77. godini nakon duge i teške bolesti, duboko je potresao čitavu javnost.
Kako prenose hrvatski mediji, Vedrana Rudan će biti ispraćena na večni počinak u najintimnijem krugu porodice. To je bila njena izričita poslednja želja, koju će njeni najbliži u potpunosti ispoštovati. Iz tog razloga, mesto i vreme njenog poslednjeg ispraćaja ostaće nepoznati javnosti.
“Otišla je na područje bez signala”
Na njenoj zvaničnoj Fejsbuk stranici osvanula je kratka poruka koja je rastužila mnoge: “Vedrana je otišla na područje bez signala”. Na ovoj objavi nije bilo moguće ostavljati komentare, a reč je o rečenici koju je Vedrana lično izgovorila gostujući kod Aleksandra Stankovića u emisiji “Nedjeljom u 2”.
To je ujedno bilo i njeno poslednje javno pojavljivanje, zabeleženo 2. marta 2025. godine, nakon što se, od trenutka kada je u maju 2024. godine saopštila da boluje od raka, gotovo potpuno povukla iz medija. Tada je na opasku voditelja odgovorila u svom prepoznatljivom, iskrenom stilu:
– Ja vas znam dugo i držim vas onako malo patetičnim, i mislim da mi pošto govorimo o smrti, uz smrt idu i suze i da ja plačem, jer ja umirem. E pa, ‘ajmo. Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole, i da ja volim njih i da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala.
Ove reči imaju posebnu težinu, a porodica ih je iskoristila kao njen poslednji pozdrav na društvenim mrežama.
Ipak, ono što je posebno intrigiralo i potreslo javnost jesu njeni surovo iskreni blogovi u kojima je opisivala svoje teške poslednje dane borbe sa opakom bolešću, ali i odnos sa svojim nabližima.
Podsetimo, Vedrana je imala redak oblik kancera, odnosno kancer žučnih kanalića. Ona je pre nekoliko meseci potpuno transparentno govorila o surovoj bolesti, te podelila detalje koje su javnost ostavile bez reči.
– Juče sam po ko zna koji put ušla u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka, tri koraka su maraton za ovakve poput mene, i srušila se u stolicu. Uz mene se stvorila negovateljica sa kolicima i odvezla me do kreveta. Kosti su mi osute metastazama, svaka je u meni vrištala na svoj način. Zazivala sam smrt kao što to inače radim već godinu i pol. Uzalud. Svaki doktor s kojim razgovaram ima svoj recept kako maknuti bol. Ubijači boli ili ne deluju ili slabo deluju jer bolesnici od karcinoma imaju i mnoge druge bolesti. Nezamisliv je užas umirati od raka. Lečenje je uglavnom skupo i za neke od nas besmisleno, kvalitet života ne postoji, a odlaganje smrti je najveća kazna. U tom paklu postoje i kockice leda, gase plamen koji ti ždere i dušu i telo. Ovo nije fraza kojom ja bespomoćna nesretnica kupujem njihovu milost. Te žene i jedan dečko su bića koja nas drže, možda samo po meni, na besmislenom životu. Mnogi sretnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim. Izgledamo jezivo. U nas ubacuju hemo i ostale otrove, ali lica sestara kojima smo okruženi nisu naše ogledalo. Smeše nam se kao da smo lepi, drže posudu za povraćanje, menjaju nam pelene, istresaju naša go**a u školjku dok se nama diže želudac jer ne možemo podneti vlastiti smrad. Izgledam poput kostura prekrivena kožom. Najdraži me preklinju da nešto pojedem, meni se sve gadi. Pre petnaest mi je minuta u sobu ušla spremačica i tepajući mi kako je “maneštrica” lagana, baš lagana, nagovorila me da je progutam. Nisam mogla verovati da sam to učinila. Noćas nisam spavala, ne znam koliko puta je sestra bila uz mene, skidala jednu bocu, nameštala drugu i pitala me treba li mi što. Često ih pitam kakve su im smene, nikako da zapamtim ili one nisu precizne. Stalno su u bolnici. Mnoge se usput i školuju i brinu o porodici. “Kako?”, pitam ih. “Ne spavamo”. “Zašto ne pobegnete? Sestre se traže na sve strane.” “Samo ovde možemo dati sve od sebe, samo ovde možemo pomoći onima kojima zaista treba.” Iskreno, ne razumem ih. Ne znam za koje bih pare, da sam zdrava, izdržala na ovom odeljenju jednu smenu. U razvijenom svetu sestra brine o pet onkoloških bolesnika. Kod nas sestra ne broji svoje pacijente.
Dodaj komentar