radiobalkanfox
- Slaviša Čurović je u mladosti imao velike ambicije da postane košarkaški reprezentativac.
- Zdravstveni problemi 1993. godine prekinuli su njegovu sportsku karijeru.
Životni putevi često nas odvedu u pravcima koje u mladosti nismo mogli ni da naslutimo, a priča poznatog glumca Slaviše Čurovića pravi je primer kako se sudbina poigra s velikim ambicijama. Iako je danas prepoznatljivo lice domaće glumačke scene, malo ko zna da je njegova prva i najveća strast bila usmerena ka sportskim terenima. Tokom odrastanja, košarka je za Čurovića predstavljala jedini i pravi put.
Njegove ambicije nisu bile skromne – video je sebe u dresu nacionalnog tima i naporno radio kako bi taj cilj ostvario. Međutim, neočekivani zdravstveni problem 1993. godine potpuno je promenio tok njegovog života:
„Planirao sam da ću biti košarkaški reprezentativac. To je išlo stvarno dobro do tih užasnih zaušaka 1993. godine… Jedva sam tada ostao živ, 21 dan bolnice, teška muka. To je bio kraj moje karijere.“
Suočen sa činjenicom da više ne može da se profesionalno bavi sportom koji je voleo, Slaviša je morao da pronađe novi izduvni ventil i ponovo izgradi svoj identitet van parketa.
Slučajan susret sa dramskom umetnošću
Nakon oporavka, sportski duh ga je nakratko odveo u ring, gde je trenirao boks. Ipak, umesto udaraca i borbi, okruženje i njegova prirodna harizma odveli su ga pred komisiju Fakulteta dramskih umetnosti. O tom prelomnom trenutku i audiciji koja mu je promenila život, glumac svedoči:
„Posle sam otišao na boks i onda su rekli, pošto sam se tamo zezao po čitav dan, upiši, evo tu se raspisuje…bio Minja Dedić…Otišao sam tamo i on me primetio među 350 kandidata… Minja Dedić primio mene i Andriju.“
Činjenica da je profesor Minja Dedić u moru od nekoliko stotina prijavljenih izdvojio upravo njega i Andriju Miloševića bila je jasan znak da se iza sportske građe i mladalačke neozbiljnosti krije izuzetan glumački dar.
Od dna klase do glumačkog vrha
Početak na akademiji bio je daleko od idealnog. Čurović je u početku verovao da će moći da kombinuje obaveze i da paralelno igra košarku za cetinjski „Lovćen“. Vrlo brzo je shvatio da glumački poziv zahteva celog čoveka, danonoćnu posvećenost i ogroman rad, što se u početku odrazilo i na ocene:
„Najgori student prve godine. Dva najgora – Andrija i ja! Dva najgora. To vam tvrdim – i danas čuvam indeks.“
Ipak, taj rani neuspeh poslužio je kao prekretnica. Već sa početkom druge godine studija, obojica su napravili potpuni preokret i od najslabijih postali najbolji studenti u generaciji, što im je ubrzo otvorilo vrata za prve velike uloge u pozorištu i pred kamerama.
Dodaj komentar