Špankinja Laja Blaskez o životu u Srbiji

Kada godinama živite na jednom mestu, mnoge navike prestanete čak i da primećujete. Izuvanje cipela čim se pređe kućni prag, tri poljupca sa dragim ljudima, prepune gajbe crvenih paprika čim stigne jesen ili slavska sveća na stolu deluju toliko obično da retko ko zastane da razmisli koliko su zapravo karakteristični za život u Srbiji.

Njena priča sa Srbijom odavno nije samo turistička. Sa suprugom Andrijom izgradila je život u Smederevskoj Palanci, a ljubav prema domaćoj hrani pretvorila je i u posao – otvorila je „Lagano kod Španjolke“, gde je jedan od zaštitnih znakova komplet lepinja.

Jedna od prvih razlika koje je primetila tiče se nečega što većina ljudi u Srbiji radi gotovo automatski – izuvanja pri ulasku u kuću.

– Kada ulazite u kuću u Srbiji, uvek, uvek, uvek morate da izujete cipele. Nije lepo ući u obući koju ste nosili napolju jer tako unosite svu prljavštinu sa ulice. Meni je to sasvim u redu – objasnila je.

Druga lekcija stigla je prilikom pozdravljanja. U Španiji su joj poznata dva poljupca u obraz, dok je u Srbiji naučila da čuvena tri poljupca ipak nisu namenjena baš svakome.

Pogledajte u galeriji njene fotografije:

Kada se ljudi tek upoznaju, kaže, uglavnom se rukuju. Tri poljupca dolaze kasnije, kada između njih već postoji bliskost.

Ako postoji deo godine koji je Laji posebno privukao pažnju, onda je to rana jesen.

Dok septembar i oktobar za mnoge znače povratak sa odmora i početak hladnijih dana, u Srbiji je primetila još jedan gotovo ritualni događaj – potragu za dobrim crvenim paprikama i početak pravljenja zimnice.

– Svi oko mene sa kojima se družim ovde u Srbiji pripremaju se za to kao da je događaj godine – ispričala je.

Paprika mora da se kupi na vreme, proverava se kvalitet, dogovara se kada će početi pečenje, a onda stižu fotografije punih kutija i gajbi.

– Pošalju mi na WhatsApp fotografiju: „Vidi, puna kutija paprika!“ – ispričala je kroz smeh.

Razlike između Španije i Srbije možda se najbolje vide kada porodica sedne za praznični sto.

U njenom domu u Barseloni za Božić se pripremaju jela karakteristična za Kataloniju, među kojima su supa sa testeninom galets i mesnim kuglicama, kao i pečeno pile sa suvim šljivama.

U Srbiji ju je dočekala sasvim drugačija slika.

Veliki komadi pečenja, jagnjetina, punjene paprike i obilne porcije odmah su joj pokazali da se praznični sto ovde shvata veoma ozbiljno. Ipak, jedno jelo bez konkurencije je osvojilo prvo mesto.

– Sarma… Ah, sarma! Obožavam je! – rekla je Laja.

Posebno joj je zanimljivo koliko se mesa nalazi na srpskoj prazničnoj trpezi i koliko su porcije veće od onih na koje je navikla u Španiji.

Ali kada je reč o Božiću, ne bira između dve zemlje. Za nju oba imaju posebno značenje, samo se tradicija razlikuje.

Još veće otkriće bila je slava, običaj koji nema pravi pandan u španskoj kulturi.

Udajom za Andriju, Sveti Nikola postao je i deo njenog porodičnog života. Kada je pokušala svojim sunarodnicima da objasni šta slava znači ljudima u Srbiji, pronašla je poređenje koje joj je delovalo najbliže – još jedan Božić. To nije samo ručak ili okupljanje, objasnila je. Sprema se hrana, dolaze porodica i prijatelji, uređuje se kuća, pali sveća, postavlja ikona i lomi slavski kolač.

Za Laju je ovaj praznik dobio i dodatnu, ličnu dimenziju. Nakon dolaska u Srbiju krstila se u pravoslavnoj crkvi, što je i ranije opisivala kao sopstvenu odluku proisteklu iz osećaja da joj je pravoslavna vera bliska.

Zato Sveti Nikola za nju danas više nije samo običaj porodice u koju se udala.

– Za mene je to zaista veoma važan datum – objasnila je.

Nisu je privukli samo hrana i običaji. Posle nekoliko godina života u Srbiji počela je da primećuje i razlike u svakodnevnoj komunikaciji.

Prema njenom iskustvu, porodični razgovori u Španiji lako mogu da se pretvore u nadglasavanje. Jedna osoba započne rečenicu, druga već pokušava da odgovori, treća se uključuje, a za nekoliko trenutaka svi govore istovremeno.

– Da vidimo ko će biti glasniji, ko će više vikati, ko će se više čuti – našalila se opisujući takve situacije.

Kaže da joj se tokom četiri godine života ovde retko dešavalo da sagovornik ne dozvoli drugoj osobi da završi misao. Ljudi će se nadovezati ili kratko prokomentarisati, ali joj razgovor uglavnom deluje uređenije.

Naravno, to je njeno lično iskustvo, a ne univerzalno pravilo koje važi za sve Srbe ili Špance

Jedna od svakodnevnih stvari na koje je takođe morala da se navikne jeste kupovina nedeljom.

Iz iskustva života u Barseloni navikla je da veliki broj prodavnica tog dana ne radi, dok joj je u Srbiji u početku bilo neobično što ljudi bez mnogo razmišljanja odlaze u supermarket i nedeljom.

Drugačiji joj je i dnevni ritam.

U Srbiji je primetila da dan mnogima počinje ranije, što povlači i raniji doručak, ručak i večeru. Iako dolazi iz zemlje poznate upravo po kasnim večerama i dugim večernjim izlascima, Laja priznaje da joj srpski ritam prija.

Čak ni roletne kod kuće ne koristi na način na koji bi mnogi očekivali.

Voli, kaže, da je ujutru probudi prirodna svetlost.

Možda najlepša promena dogodila se upravo tamo gde bi je najmanje očekivala.

Odrastanje u zemlji sa dugom morskom obalom učinilo je da joj more dugo bude nešto gotovo podrazumevano. Tek kada je videla sa kakvim uzbuđenjem ljudi iz Srbije planiraju letovanje, počela je da razmišlja o privilegiji koju ranije nije primećivala.

Radost zbog polaska na more, prvi pogled na obalu i dani koji se čekaju čitave godine naveli su je, kaže, da i sama počne više da ceni ono što joj je u Španiji bilo nadohvat ruke.

– Kada to vidite, i sami postanete mnogo zahvalniji što imate more u svojoj zemlji i više ga cenite – objasnila je.

Upravo je to možda i najzanimljiviji deo njenog iskustva. Preseljenje joj nije samo pokazalo šta je drugačije u Srbiji – pomoglo joj je da drugačijim očima vidi i zemlju iz koje je došla.

Naravno, nisu joj sve navike podjednako drage.

Pušenje u zatvorenim ugostiteljskim objektima ostalo je jedna od stvari sa kojima se nije pomirila. Zbog toga je u svom lokalu donela jasno pravilo – u zatvorenom prostoru nema cigareta. To je možda i najbolji opis načina na koji je izgradila svoj život u Srbiji.

 Video: Srpska snajka o paradajz turizmu